Italija (2): Piza ili o čudesima

Iz tog vremena je moćni, raskošni sakralni kompleks poznat kao Trg čudesa na kome se nalazi vitki, elegantni, sav od belog kararskog mermera, poput čipke prefinjen zvonik ali, avaj, poznat pre svega kao „krivi toranj“. To vreme raskoši i bogatstva ogleda se u izvanrednoj katedrali, kadionici ali i grobnici koja je bila „prestižno“ mesto za večni počinak. Temelje zvonika katedrale postavio je arhitekta Bonano Pizano 1173. godine i na njemu radio do 1185. kada je iznenada nestao, ostavljajući građevinu nezavršenu.

Ne zna se da li je pobegao videvši da se velelepna vitka tvorevina naginje ali je tako stajala skoro ceo vek, pokušavali su brojni da isprave zvonik ali je on neprekidno tonuo i radovi su okončani 1360. godine. Ko uživa u lepoti i savršenstvu onda će svakako ostati zadivljen krstionicom, kružnom građevinom od belog mermera, najvećom u Italiji. Usred bogatstva, raskoši i sjaja divne luke, osnovan je 1343. godine jedan od najstarijih i najuglednijih univerziteta u Evropi. Na njemu je studirao meštanin, Galileo Galilej. Bio je astronom, fizičar, matematičar i filosof. Predavao je potom na svom univerzitetu 18 godina matematiku. Kada je priznao heliocentrični sistem 1616. godine, teološki savetnici inkvizicije su ga osudili i tada mu je zabranjeno da nastupa, predaje i brani osuđeno učenje. Ali nemirnog duha, naučnik je dve decenije kasnije objavio dijalog o alternativnim sistemima zbog čega je stao pred papu i inkviziciju u Rimu.

Bila je 1633. godina kada je Galileo pročitao svoje poricanje i do kraja života živeo u izolaciji ali je do kraja života i eksperimentisao. Konstruisao je prvi teleskop i video planine na Mesecu, satelite Jupitera, Mlečni put, Sunčeve pege, mene Venere. Kada je potpuno oslepeo, razvio je teoriju o upotrebi klatna u satu. Ali bogatstvo, raskoš, slobodoumlje, uzlet duha i znanja, Piza neće uživati dugo. Čudesa će se nastaviti ali ovoga puta doneće joj silazak sa velike scene. Mulj počinje da se taloži i zatrpava luku. Polako, brodovi se okreću Đenovi, koja preuzima primat. Poneka luka, možda, ostane bez lađe, ali bez mora, e, to je izuzetan peh. Piza ulazi u 20. vek sa potpuno promenjenim ušćem reke Arno, a luka je nestala. Univerzitet nikada nije izgubio reputaciju koju je imao, a Piza je postajala atrakcija zbog svog tornja koga su od „krivljenja“ i dalje spasavali mnogi. Ali u rano toskansko jesenje jutro, sunce se razlije po čipkama izvanrednih građevina na Trgu čudesa. Tamo, pored, je tamna skulptura palog anđela.

Dramatična i potresna metafora za čudesni grad od koga unezvereni turisti „selfijaneri“ ne vide ništa do „krivog“, koga u cilju fotografisanja „podupiru“ rukama, leđima, smanjuju na nivo „palčice“ ili trčkaraju oko štandova gde se prodaju jeftino suveniri. Žute fasade palata bude setu. Izolovanost i usamljenost. Čini se da je to osećao pre skoro celog jednog veka i Miloš Crnjanski pišući „Ljubav u Toskani“.