Italija (3): Cinque terre i Čezare Paveze

Sunce kad izlazi preliva sve u belo, a kad stigne u zenit sve pozlati, dok ne uroni, s kraja dana u more, razbacujući se izdašno bojama koje ceo pejzaž prskaju poput vatrometa. Jedna od najvećih atrakcija Italije danas je Nacionalni park Cinque terre, pet sela izgrađenih na nepristupačnim liticama uz more do kojih se može doći ili brodicama ili železnicom. Udaljeni su po nekoliko minuta vožnje. Taj jedinstveni doživljaj kao što su i prizori tih sela jedinstveni, zauvek će se urezati u sećanja onih koji su imali sreću da ih vide. I, eto me na kraju oktobra, bosonoga šetam duž šljunkovite plaže seoceta Monteroso, koju zapljuskuje Ligurijsko more i sušim noge na drvenoj klupici „đelaterije“ ližući sladoled od limuna koji je uz liker specijalitet kraja. Vernaca je uzbudljivo ribarsko selo, sa uskim uličicama načičkanim dućanima i restoranima, koje se spuštaju u malenu marinu. Jedno od najlepših sela Italije, koje datira iz hiljadite godine. Srednjovekovni zamak izgrađen je da štiti selo od gusara. Svejedno je da li u seoce uđete sa železničke postaje ili s mora. Paleta boja ribarskih kućica, maleni trg, zvonik sa satom kao da su slika majstora pastela.

Kornilja je na litici do koje se valja uspeti uz 400 stepenika ali je pogled zapanjujući, a rascvetali kaktusi imaju veličinu stabla. Rio Mađore je najveće naselje, puno murala koji pričaju o nekad siromašnom životu meštana. Ali najveća atrakcija je Manarola. To je naselje šarenih kućica na litici, koju sunce obasjava preko celog dana, a onda u smiraj prizor postaje nestvaran. I sedimo kraj mora, obasjani tim suncem na zalasku, jedemo tipičnu domaću testeninu sa ribljim umakom, uz domaće belo vino koje se i zove „pet zemalja“. Shvatam zašto ovo zovu i „put ljubavi“. Od svega što žeže jedino ostaje sunce. Noć. Povetarac. Barke koje ribari podižu uvis i „parkiraju“ na glavnoj ulici. Čudesni trenutak. Tragični pesnik Čezare Paveze slika stihovima predele koje poznaje, koje doživljava sa razarajućom strašću koja prelazi u bol. On razume ćutanje kraj južnih mora. Silna je to usamljenost. Žudnja za bojama jer „boje ne plaču“ i svakoga jutra se izlazi na ulicu da bi se tražile boje. Kako je bilo kad tim uličicama niko nije prolazio? Kad je neka žena sama sišla s voza? Jer ima jutarnjih boja, boja za popodnevne izlaske i za noćno dopadanje. A žene koje čekaju to razumeju. Miris maslina što se meša sa mirisom duhana i vina, a svaki miris je jedno sećanje. Rujna zemlja, sa geranijama u kršu, ne zna koliko nosi od mora reči i muke, bogata kao sećanje. Tu je staza u kršu i vinograd koji ćuti noću. Umiva nas ovaj vetar što stiže s kraja ulica zinulih u noći. Čezare, divno je ćutati.