Italija (4): Kjanti u San Điminjanu

U srcu smo oblasti „Kjanti“, iz koje je jedno od najcenjenijih vina na svetu. Idemo do brežuljka samo da bi posetili enoteke u San Điminjanu čiji je ambijent nepromenjen od 14. veka. To je selo kroz koje je u srednjem veku prolazio glavni put za Rim i građani su se obogatili trgovinom lokalnim proizvodima, pa su počeli da uz svoje kuće zidaju kule koje nemaju nikakvu posebnu svrhu osim da budu više od komšijske. To takmičenje trajalo je sve dok gradske vlasti nisu donele zakon da nijedna kula ne sme da bude viša od one uz gradsku kuću (koju je napravio tadašnji gradonačelnik). Nekad ih je bilo 72, danas je ostalo 14, izvanredno očuvanih. Nazvali su ga i „zamak u šumi“.

Od autohtone sorte grožđa vekovima prave belo vino „vernačija“. U doba renesanse značaj mu je davao jedan od najcenjenijih začinskih cvetova od koga nastaje skupoceni prah – šafrantoz. Otuda poseban ukus jela, belog vina i boja odeće. Pjaca Cisterna je glavni trg okružen šarmom suzdržanih romaničkih i kitnjastih gotičkih palata. Tu je i maleni muzej sa istorijom torture, ali je daleko privlačniji muzej vina.

U Toskani se vina prave da bi se svakodnevno pila, ne za izložbu ili specijalne prilike. Obedi lokalnog stanovništva ne mogu se zamisliti bez vina. Najviše se pravi i pije crveno vino od sorte sanđoveze, koje u vinu „kjanti“ mora da bude najmanje 80%. Ko pravi ovakvo vino od grožđa iz regije „Chianti classico“, onda njegovo vino može da ponese to ime i da dobije kategoriju zaštićenog geografskog porekla. Ništa se nije promenilo ovde od sredine 14. veka. Kroz pasaž se stiže do dve glavne crkve čije su freske slikali veliki renesansni umetnici. Među njima i Girlandajo, sin firentinskog zlatara koji je slikarstvo učio od Botičelija, a njegov učenik bio je niko drugi do Mikelanđelo. Vrednost fresaka u malenom mestu poslužila je reditelju Franku Zafireliju da snimi film „Čaj sa Musolinijem“, delimično biografski, o koloniji Engleskinja koje su između dva rata živele po toskanskim gradovima, opčinjene lepotama svega što stoji ili se kreće. Razdragane u svojoj nadmenoj samodovoljnosti, one nisu prepoznale nadolazeći fašizam, zadovoljne što je Musolini „konačno uveo red da vozovi ne kasne“.

Ali San Điminjano je već odavno filmska kulisa i ta slava ga ne dotiče jer malobrojni žitelji smatraju da je najveću čast „zamku“ učinio Dante kad je ono došao 1300. godine da „agituje “ za političku opciju koja će ga stajati večnog izgnanstva iz njegove, nikad prežaljene, Firence. Toskana. Magična i dramatična. Starost i razigranost čula. Uzbuđenje. I još jedna boja za „portre“ života: jutro u San Điminjanu, doručkujemo miks od lokalnih sireva, ukus kapi „kjantija“, toplina sunca miluje na kraju oktobra, dok pogled pune smokve, maslinjaci, stare toskanske kamene kuće na brežuljcima u senci čempresa koji se gube u daljini ponirući u ravnicu nepreglednih vinograda. Kao san o lepoti života koji valja ispuniti još jednim prizorom pre nego se stavi konačno ram.