Ivo Lola Ribar – idol mladih svesnih da revolucijom ne mogu da izgube ništa

Ivo Lola Ribar bio je idol mladih koji su bili svesni da revolucijom ne mogu da izgube ništa sem sopstvenih okova dok zauzvrat mogu dobiti čitav svet.

Šta danas znači zvanje „narodni heroj“? Šta znači sekretar SKOJ-a i predsednik USAOJ-a?

Možda će se danas terminološki lakše shvatiti i prihvatiti odrednice kao što su „predvodnik omladinskog i studentskog pokreta“.

U svojim mladalačkim danima, Lola je bio „društveni aktivista“.

Pre vihora Drugog svetskog rata, u koji će biti uvučena cela porodica Ribar, Ivo svoje studentske dane provodi u Parizu i Ženevi gde studira pravne nauke.

Po povratku iz inostranstva studije privodi kraju na Beogradskom Univerzitetu.

Kao nagradu za istrajnost u revolucinarnom radu (Lola je već tada član omladinske organizacije SKOJ) postaje sekretar, tada ilegalne, Komunističke partije.

Uređivaće i progresivne studentske listove „Mladost“ i „Student“.

Zbog političkog delovanja i organizacije studentskih štrajkova, Lola 1940. godine biva uhapšen i interniran u logor u Bileći, u kom će provesti pet meseci.

Na dan 6. aprila 1941. porodica Ribar planira da održi svadbeni ručak povodom ženidbe starijeg sina Ivana Lole Ribara sa njegovom tadašnjom verenicom Slobodom Trajković.

Aprilske bombe staju na put braku Lole i Slobode.

U okupiranom Beogradu Lola će predvoditi ilegalne grupe partijskih boraca. Mahom mlade skojevce.

Krajem septembra iste godine prelazi na slobodnu teritoriju u zapadnoj Srbiji (tzv. „Užička republika“), u kojoj ostaje do njenog pada koji će se dogoditi krajem novembra.

U Užicu Lola pokreće list „Omladinsku borbu“ i postaje ćlan uredništva lista „Borba“. Ovi listovi će izlaziti do pada Užica.

Sa partizanskim jednicama Lola će preći u Bosnu u zimu 1941. godine.

U Bihaću, 1942. godine održan je Prvi kongres antifašističke omladine u organizaciji Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ), na kojem učestvuje.

U ratu su stradali njegova majka Antonija, rođeni brat Jurica i verenica Sloboda.

 „Riječi su suvišne, drаgi moj tаtа, riječi ne mogu izrаziti svu težinu udаrcа koji nаs je zаdesio. Volio bih stotinu putа i rаdi njegа koji je bio bolji od mene, i rаdi svih nаs, dа sаm jа pаo nа njegovu mjestu. Ali, eto, dogodilo se drugаčije. Nikаdа ovа rаnа neće zаcijeliti. Jа sаm samo godinu dаnа poslije moje Slobode izgubio brаtа – dvа bićа kojа sаm toliko volio, а kojа su tek bilа nа prаgu životа. Ali znаm kаko je tek tebi, drаgi tаtа, koji si izgubio sinа, nаšeg mezimcа. Nemoj plаkаti, ne dаj se tаtа!“

(Deo pisma koje je Ivo napisao ocu nakon što je saznao da mu je rođeni brat Jurica tragično stradao na frontu)

Jedno drugo pismo, koje je Ivo Lola Ribar napisao svojoj devojci i verenici Slobodi Bodi Trajković, a koje ona nažalost nikada nije dobila, bilo je inspiracija za pesmu „Korni grupe“.

Oktobra 1943. Ribar je određen za šefa prve vojne misije koja je trebalo da otputuje u Kairo, u Štab savezničke komande za Bliski istok.

U trenutku kad se njegov avion  pripremao da poleti pogođen je bombom iz neprijateljskog aviona. Tom prilikom je Ivo stradao.

Sahranjen je pod bedemom beogradske tvrđave u „Grobnici narodnih heroja“ na Kalemegdanu.

Mnoge škole i ulice svojim imenima podsećaju nas na delo ovog mladog čoveka koji je sve žrtvovao zbog vere u bolje sutra.

Akademsko kulturno-umetničko društvo „Ivo Lola Ribar“ iz Beograda traje u kontinuitetu punih sedam decenija.

Koliko je čist i neizbrisiv trag u našem sećanju ostavio Lola Ribar najslikovitije kazuju utopijski stihovi „Zabranjenog pušenja“,

„Ponekad sanjam smrt kako se šunja i odvodi najbolje drugove

A ponekad usnim nerođenog unuka
to zbori Majakovskog stihove

Sa barikada se čuje „No pasaran“

O, kako je čudan bio taj san
Tu je četa proletera, zastava crvena, tu je slika Ive Lole Ribara.“