Izazovi modernog doba i mi

 Danas svaku svoju misao možete podijeliti na facebook-u,fotografiju na Instagramu, gledati jedan od 2.000 tv kanala i gotovo da nema uređaja koji nije povezan sa internetom. Mislim da postoji i toster koji ima ulaz za USB, da možete da slušate muziku dok pečete kriške hleba. A tek mobilni telefoni…Izraz tehnološkog napretka, statusni simbol , sa svim onim funkcijama za koje vam je potreban ozbiljan kurs. Barem meni jeste. Moderno doba je doba brzine, brzine povezivanja, brzine širenja informacija, brzine slanja istih. Potrebno je da reagujete brzo, jer ćete propustiti da budete obavešteni, a infomacija ima toliko. Kao i vesti, sa svih strana sveta, posebno onih loših. Da ne nabrajamo. Čemu sve to služi?

Pa,reklo bi se da služi našem napretku. Sve je nekako usmereno na to da nam olakša život. Da se manje mučimo, nalazimo lakše načine da se povežemo sa ljudima, da imamo više izbora, da budemo zadovoljni potrošači. Mnogo više ljudi posećuje tržne centre nego pozorište. Vreme u kome živimo je, prema Džordžu Monbajotu, antropocentrično. To znači da je sam čovek u centru pažnje, obraća se pažnja na njegove želje, koje se, neretko, predstavljaju kao potrebe. Zar nema reklama u kojima se prikazuje neki proizvod „bez kojeg ne možete da živite?“. Ono što želimo, a bez čega možemo, predstavlja se kao nešto bez čega ne možemo da zamislimo život „jer bi bilo strašno da to nemamo“. Da li je realno tako? Ukoliko postavljamo sebe i svoje želje u centar pažnje, onda smo uglavnom usmereni na to kako da ih ostvarimo, često po svaku cenu. Možda se plašimo da nećemo biti prihvačeni ako nemamo najnoviji tip mobilnog telefona „koji svi imaju“. Ako nemamo mnogo fotografija na društvenim mrežama na kojima se vidi „ kako se sjajno provodimo“. Takođe je važno da se to sve svidi velikom broju ljudi. Onda smo važni i onda vredimo. Sve ovo postaje još veći problem kada svoje želje ovim načinima lične potvrde proglasimo za imperative. Moramo da: budemo primećeni, da imamo dobar auto, da imamo dosta novca,da putujemo, da se reklamiramo, jer „svi oni to rade“, pa ne možemo da budemo u zaostatku. Pa kad sve to postignemo i još malo, onda ćemo biti prihvaćeni, poštovani i zadovoljni sobom. Djeluje iscrpljujuće…Moramo li?

Podsticanje narcisoidnosti

Antropocentrična kultura utiče na pojedinca tako da je on usmeren, kako rekosmo, na svoje želje. Ispunjenje sopstvenih želja, bez mnogo napora i dugoročnih ciljeva, vodi ka narcisoidnosti. Osoba koja misli samo na sebe nema mnogo vremena i volje da čuje želje drugih ljudi, da se sa njima istinski poveže, da povremeno stavi druge ispred sebe. Neispunjenje želja vodi ka osećaju frustracije tj.uskraćenosti, a to nedaj bože da osetimo. Zato i imamo sve više mladih ljudi koji razvijaju narcisoidne osobine. Kada vidimo, putem medija, promociju starleta bez obrazovanja, glumaca koji zaradjuju milione dolara, ljudi koji se podvrgavaju plastičnoj hirurgiji da bi „izgledali savršeno“, a tome još i dodamo izazovne modne brendove „koje moramo da imamo“ – polako se navikavamo da bi trebalo da i mi budemo takvi da bi bili vredni. Nećemo valjda da na facebook -u kačimo slike gde volontiramo u staračkom domu? Koga još to zanima? Ali nove silikonske usne, e to je već drugo…Na ovaj način se i mnogi roditelji ponašaju prema deci, ispunjavajući im sve želje, a bez discipline, kazni i altruizma i onda imamo mlade osobe koje ne žele da istrpe nikave frustacije, ne obraćaju pažnju na druge ljude i osećaju se da postoje samo kada su primećeni ili imaju neki bitan statusni simbol. Plodno polje da razvijanje narcisoidnosti. Međutim, kako realni život nije rijaliti emisija, neminovno se srećemo sa frustacijama i izazovima, kao i potrebama drugih ljudi. Neće nas svako ni voleti. Ne možemo ni da ispunimo moderni standard da „budemo savršeni“, počev od fizičkog izgleda, do savršenog posla, preko savršenog partnera. Ne možemo sa 40 da izgledamo kao da imamo 20, jer ne bi ni trebalo. Onda se srećemo sa osećajem razočarenja, depresivnosti, anksioznosti da li ćemo to moći postići ikad itd. I eto, nikako da budemo sretni, a sve je tako fino udešeno da nas usreći. Takođe je i imperativ da treba budemo sretni.

Imperativi i sloboda

Zapravo je, kad se bolje pogleda, čovek u ovim okolnostima daleko od slobode. Posebno one misleće. Imprativi koje moramo postići i visoki standardi su izraz terora potrošačke kulture, čija osnovna misija nije da budemo sretni, već da budemo potrošači. Kriterijumi će uvek biti još visočiji, pa moramo opet da ih postižemo i tako u krug.S avršeno smišljeno. Narcisoidnost modernog doba vodi dalje ka tome da ne možemo da se istinski povežemo sa drugim ljudima jer ih ni ne čujemo, ne vidimo i nismo naviknuti na direktan kontakt, pored toliko virtuelnih načina da se povežemo. Zato možemo da se osećamo usamljeno. Povezani smo „sa svima“, a zapravo sami jer nemamo autentičan kontakt sa drugima. Taj autentičan kontakt podrazumeva da smo bliski, da znamo kako se drugi oseća, da ga prihvatamo i razumemo, da ulažemo u odnos sa tom osobom, da odvajamo vreme za nju. Da možemo da se oslonimo jedan na drugog. Gregarni motiv kod ljudi, o kojem je govorio Maslov, veoma je važan za kvalitetan život. Ljudi imaju potrebu da budu sa drugim ljudima i to u direktnom kontaktu. Nema virtuelnog sveta koji to može da zameni. U direktom kontaktu imamo najviše šanse da budemo ono što jesmo, da izrazimo sebe, da razmenjujemo sa drugim i obogajućemo sebe. Pošto smo zatrpani raznim, a često i nepotrebnim informacijama, teško da možemo odvojiti vreme da budemo sami, da čujemo sebe, da se povežemo i sa sobom. Jedna od omiljenih reči modernog doba je multitasking. Sposobnost da radimo više stvari istovremeno. Da pričamo telefonom dok peglamo, da šetamo i tvitujemo itd. Zato mnogi ljudi imaju problema sa pažnjom, koja postaje disperzivna, plitka, bez mogućnosti za duboku koncentraciju. Kad nam nešto više nije zanimljivo odmah prelazimo na nešto drugo, sa osećajem dosade, očekujući da će ono drugo da nas zabavi. To je uglavnom karakteristika dece i to sasvim legitimna. Ali odrasli ljudi bi trebalo da mogu da se duboko, iskreno i pažljivo posvete nekom sadržaju koji je u tom trenutku primaran i najvažniji. Što će reći, kad peglamo, onda peglajmo, kad čitamo onda čitajmo i ništa više.

Konformizam i kompetitivnost

Konformizam je još jedan važna odlika modernog načina življenja. Uglavnom smo naučeni da pratimo trendove, bilo koje vrste, da slušamo razne gurue i „stručnjake“, da budemo zbunjeni po veoma jednostavnim životnim pitanjima. Danas imamo kurseve obuke za sve što nam padne napamet. Jer ne umemo sami. Neko to zna mnogo bolje. Mi se konformiramo. Ne mislimo svojom glavom, već kako nam se kaže i kako je moderno. Plašimo se da budemo svoji odnosno autentični. Svakako da nije lako biti svoj i imati svoje stavove. Možemo da naiđemo na neodobravanja. Ali ako izgubimo sebe, šta nam onda preostaje? Izgleda da na kraju konformizam kao put nosi sa sobom više problema nego autentičnost. I košta nas više. Sloboda je u nama.

Pored konformizma, moderno doba nosi i još jednu odliku od koje često imamo čireve, migrene i ostale psihosomatske bolesti. To je kompetitivnost. Takmičimo se sa drugima kako god možemo i kad god možemo. Ko će biti popularniji, bolji, imati više novca itd? To je još jedna karika u lancu potrošačke kulture. Ko ima više? Nemilosrdna takmičenja na tržištu i van njega stvaraju atmosferu otudjenosti, neprijateljstva i borbe. Kao da za sve nas nema mesta. Moramo se dokazati dok još nije kasno. Vreme je novac. A nema dovoljno ni jednog ni drugog. Teško da možemo da razvijemo prijateljski odnos prema drugima, ako ih posmatramo kao konkurenciju koju treba ukloniti. Teško da možemo razviti alturizam i požrtvovanje kada na ljude gledamo na taj način. Često se iz ovakvog odnosa prema ljudima, na profesionalnom planu i van njega, razvija osećanje zavisti koje nam onda služi da druge omalovažavamo kao i njihove uspehe. Umesto da im se radujemo. Jer mesta ipak ima za sve. A dok posmatramo svet iz vizure „da komšiji crkne krava“, nećemo se dobro osećati sa sobom, ni sa komšijom. Na taj način propuštamo da vidimo i ono lepo u drugima. Daleko od toga da ne treba biti borben i zauzimati se za sebe i svoje ciljeve. Nije pogrešno ni takmičiti se. Ali sa merom i uz poštovanje i prihvatanje drugih kao i njihovih uspeha. Na taj način se povezujemo sa drugima, možemo da učimo od drugih i oni od nas.

Tradicija, da i ne

Uzimajući u obzir i nesumnjive prednosti modernog doba nad klasičnim tradicionalizmom kao što su: pravo izbora, individualnost, sloboda govora i mišljenja i benefiti od napretka svake vrste, mnogi pomišljaju da bi vraćanje na stare, proverene tradicionalne vrednosti moglo da spasi stvar. Tradicija propisuje način života čoveka, njegove društvene i privatne uloge, nema mnogo mogućnosti izbora, ali ni glavobolje oko istih. Zna se ko kosi, a ko vodu nosi. Pobornici tradicionalizma bi rekli da smo zahtevajući svoju slobodu postali žrtve iste jer sa njome ne znamo šta da radimo. Kada nemate mnogo izbora, onda ni ne razmišljate o mogućnostima. Jednostavno je. Moderan čovek je uplašen da li će biti u stanju da odgovori na izazove života, jer kao što je rekao Viktor Frankl: “za razliku od životinja, čoveku instinkt ne govori šta mora da radi. I za razliku od ljudi prošlih vremena, tradicija mu ne govori šta bi trebalo da radi. On najčešće čak i ne zna šta duboko u sebi želi da radi. “Osvajanjem slobode u odnosu na tadicionalne stege suočili smo se sa drugim vrstama problema. Šta sa sobom? Da su imperativi modernog doba zapravo neka vrsta utočišta da se ne bi suočili sa egzistencijalim pitanjem: Ko smo? Šta želimo? Da li imamo kapaciteta da to i ostvarimo? Da li vredi?

Ako se uljuljkujemo u lažnoj sigurnosti prihvaćenosti od strane drugih za nešto što ustvari nismo, prodajemo sebe. Mi ne moramo da uvek budemo kao drugi, da imamo sve što drugi imaju, da se divimo uzorima sa TV-a, da besomučno trošimo da bi se osećali vredno, da se otuđujemo zarad on line prihvatanja. Zaista ne moramo. Ali svakako da moramo odgovoriti na pitanja šta je ono što zapravo želimo? Kada smo već odustali od toga da nam tradicija propisuje način na koji živimo i razmišljamo, onda nema potrebe da to bude ni facebook. Mi možemo sami da izaberemo. Naša sloboda je veliko dostignuće, ali ona nosi i odgovornost. U suprotnom to i ne bi bila sloboda. Smisao slobode je da ništa ne moramo, ali snosimo odgovornost za ono što činimo ili ne činimo. ”Sve mi je dato, ali mi nije sve na korist” – rekao je sv.apostol Pavle u poslanici Korićanima. Zato je važno da sami izaberemo. Da razmišljamo svojom glavom. Da ne pristajemo na nešto što nismo. Da preispitamo svoje vrednosti i okrenemo se onome “za šta vredi živeti”. Da ulažemo u sebe, u kulturu, u nauku, u razvoj i doprinos društvenoj svesti. Jer kako je rekao Noam Čomski, obrazovani i misleći pojednici su u mnogo manjoj meri predmet bilo čije manipulacije, pa i sistema. Naravno, da možemo da naiđemo na prepreke i neprihvatanje, ali za sve postoji cena. Ne moramo pristajati na prosečnost i vulgarnost ako to ne želimo.

I za kraj, važno je napomenuti da svako doba nosi svoje prednosti koje valja da iskoristimo. Ništa nije samo po sebi loše, već zavisi uglavnom od naše upotrebe i shvatanja. I ovo naše doba je vredna civilizacijska tekovina. Međutim, mi smo odgovorni na koji način ćemo se odnositi prema pojavama društva koje utiču na nas. I dalje smo slobodni da izaberemo….

Autor teksta

Adrijana Pejaković

psiholog, psihoterapeut u edukaciji TA Centra, Beograd