Izrael (6): Pertla Jovana Krstitelja

Kažem mu i da Rusi sa tim nemaju veze, samo Srbi, na ovome svetu. Da su u tome jedini, ali i da je to znak da mogu bez Rusa. Sa par još rečenica mi i G. lako smo došli na tačku našeg propitivanja sa koje je bilo savršeno jasno zašto nas vozi u En Kerem.

Sveti Jovan Krstitelj, on je razlog. On je ona moja slava s početka teksta, slava Crnjanskog ako hoćete, slava mojih ujaka, mnogih finih porodica, najotmenija slava, ja ću reći, u pravoslavnih Srba, i idemo da vidimo, dakle, otkuda je došao u moju rodnu seljačku kuću, na glavni zid njene glavne sobe, da me sa njega, sa kopi-pejst ikone gleda svojim strašnim pogledom od časa mislim kad sam progledao. En Kerem je na obodu Jerusalima, tu je franjevačka crkva ovoga DŽona Baptiste, ali nas ona slabo interesuje: interesuje nas ta špilja u njenoj unutrašnjosti gde je sirota Jelisaveta rodila mog porodičnog idola. Rekao sam sirota? Da, zato što sam se naslušao naših popova koji besede da ga je rodila starica, nerotkinja, što, istina, imate kod Jevanđeliste Luke, samo ne tako grubo, pa onda i bolno, nego elegantno, smireno i toplo („i bijahu oboje već stari“). Rađanje je i za nas ateiste uzbudljiv momenat, pa sam dodirivao stenu, gde je moj Jovan, jel’da, zaplakao. Na neki čudan način, nije bila hladna. I neka mi unapred oprosti onaj ko treba: ona pećina u Vitlejemu – koja nije daleko od ove u En Keremu, neku desetinu kilometara – pećina gde je pola godine posle Jovana rođen Isus, od device koja je zanela kao i Jelisaveta, ta me nije privlačila kao ova.

Jer, Jovan je u mom životu nešto drugo. Ništa misteriozno, i u tome je odgovor, zašto. Srodio sam se naprosto s njegovim mračnim licem sa one slike, s kamiljom dlakom o njegovom ramenu isto, naročito s apostolskim sandalama: taj čudni svat od malena mi je rod, mimo svake crkve i svake vere, nastao na radostima kućnih slavlja, i zato sam u En Keremu držao da sam došao nekome svome. Svoje je činio, kasnije kad su se studirala jevanđelja, i spomenuti, pisac jednoga, dobrostivi Luka: taj portparol apostola Pavla hrišćanskoj je civilizaciji podastro lik posvećenog, nesebičnog, nezaboravnog Jovana, koji je osnaživao onu moju detinju uobrazilju. Koji je Jovanu stavio u usta reči – setimo se – da onaj što ima dve haljine, jednu dadne onome koji je nema. Jovanu, koji se nikad nije trsio da je prvi – i kad to jest bio – govoreći da dolazi bolji, kojemu on neće biti dostojan „odriješiti remena na obući njegovoj“.

Ima nečeg i u prozaičnosti ovoga citata iz jevanđelja, u tom izostanku uzvišenosti i u primicanju prostome, pijačnome govoru. Montenj je mislio da se njime najbolje kazuju najdublje stvari. Kako god, ovde nije kraj naše priče. Naše naredno javljanje trebalo bi biti sa reke Jordan, odakle ćemo pisati ne o Jovanu već o Krstitelju.