Izrael (7): Magični mutni Jordan

Sada je tu na padini nakrivljen gradić pun minareta koji se umesto Emaus zove Abu Goš, na trinaest i po kilometara je od Jerusalima – kiša nas je dočekala i u Jerusalimu, i sipila dok smo na Maslinovoj gori pravili fotografije na kojima će se ispod nas videti sve: i Hram, i Zid plača, i čitava ta panorama koja vekovima opsenjuje ljude svojom zamršenom povešću. Već smo bili u Judejskoj pustinji – kretali smo se na istok – kad je prestao da radi brisač na kolima.

Divna Judejska pustinja! Da li nam nešto fali kad za pustinju možemo reći da je divna? Možda, ali i oni koji su prvi došli u Obećanu zemlju, prvo što su videli bio je ovaj kamen, i nisu se vratili. Stotinama godina grozno čak tuku se za njega, slepi za svu njegovu surovost, kad se leti usija, ili kad noću dune ladni vetar. Od njega su gradili stari Jerusalim, i neprolazna lepota ovoga grada duguje najviše tome kamenu, boje žutog lista duvana, njegovoj mekoti što dolazi od toga tona. Naravno, perfektno skrojen put, i udobnost kola, tupe naše osećanje za realne grubosti ove čudesne stenovite pojave, mi nismo žedni kao beduin, s našeg čela ne lije znoj na usponima, ali svejedno, harmonija i blagost linija, spokoj, uopšte čitava ta svečana tišina, tera nas da ovim predelima pevamo evo ovaj krajnje možda detinjasti ditiramb.

Judejska pustinja nije pustinja već i zato što je puna priča. S jedne uzvišice gledamo Jerihon; s druge manastir Sv. Georgija koji visi na steni kao one figurice sa magnetom, na frižideru: tu je Isusa iskušavao đavo. Brzo stižemo, međutim, u pojas gde su znaci minskih polja – ovde se ratovalo i ratuje! – i prolazeći nedavno uspostavljenim koridorom, nadomak smo reke sa koje imamo zapravo da vam se javimo: reka je Jordan, mesto Kasr Al Jahud, tu je Jovan Krstitelj krstio tridesetogodišnjaka Isusa.

Kako je to bilo, poznato vam je, a pustite i sporove da li se sve odigralo s ove, izraelske strane, ili preko, s jordanske – granica između dve države svakako je po sredini ovoga toka koji više liči na kanal, i koji ni izdaleka nema onu pompeznost biblijskog narativa koji ga prati: žućkasto zelena voda, još malo pa mrtvaja, palme i trska na obali, i to je sve. Najmanja najčuvenija reka, njena je grandioznost u događaju koji se tu odigrao a ne u njoj samoj.

Jedan je Talijan – a ko bi ako ne Talijan – uneo malo komike u strogu svetost mesta kad je, neoprezan, sa scenografije izgrađene za savremena masovna krštavanja upao u vodu, obuven, i obučen, i u zimskoj jakni. Mi smo bili konzervativniji – izuli smo po jednu mokasinu, umočili pa obrisali nogu, i videli – doista – golubove koji su sletali i uzletali. Znamo ko ih je bio poslao onda, na Isusovo rame, ali ko ih je slao sad?