Izrael: U društvu sa Judom i Ahasverom

I istorija tog prostora, data kroz legende, takođe. Vi znate o čemu govorim: to je kraj Jerusalima u kojem su se bogovima podnosile one unezverene, tužne žrtve, i gde je krv tekla potocima. Odlučili smo se da oko toga mesta čiji su vlasnici Grci (o, nipošto mutavi Grci) kolima samo napravimo krug, misleći na čedne i nevine koju su bili najpoželjniji, i da okrenemo u grad.

Pošteno je, međutim, reći da smo ipak mislili i na jednog grešnog: ovde je skončao Juda. Kažemo našem vodiču G. da bismo rado videli to drvo o koje se obesio (tu maslinu?), ali on dobro razume našu šaljivu ekstravaganciju, i šeretski pokazuje maslinjak. Pita nas: zašto nas Juda interesuje? Zašto od tolikih, baš onaj koji je izdao? Mi mu kažemo da nas je jedan naš prijatelj, srpski pisac, zaveo pričom u kojoj je posumnjao da je Juda izdajnik. Da je u najmanju ruku, pokazao saosećanje, za njegovu muku.

Da mu je na sto osamdesetoj stranici romana dao konopac u ruke, i da je Juda napravio omču tek u trista dvadeset i petoj, na kraju – da ga je pisac toliko spasavao od egzekucije. Da je, najzad, njegov roman dobio kod nas najveću književnu nagradu, u komunističko vreme, kad biblijske teme nisu baš bile dobrodošle. Jedino što nismo rekli, bilo je ime tog pisca. Dante se zatrčao, napomenuli smo mu, i Judu strpao na samo dno pakla, sa Brutom i Kasijem, Dante se predao inerciji, verovao je do kraja opširnom jevanđelisti Mateju. Naš pisac, pak, nije. Prema njemu, eto, ni mi. Ostavili smo neku rezervu. Amatersku, ateističku, bez pretenzija.

G. je zatim lako parkirao kola u podzemnu jerusalimsku garažu, izbili smo na ulicu Mamila – pljunuta Peta avenija – i spustili se na Ulicu bola. (Ili na Via Dolorosa, ne zna se koje joj je ime dirljivije.) Krećemo Isusovim mučeničkim stopama, bez venca od trnja na glavi doduše, i bez onih ukrštenih lengera na leđima (mada smo imali utisak da neki teret ipak vučemo na sebi?), dok nam G. kazuje: ovaj je kamen (na stepeništima prema Golgoti) stvarno iz onog doba, ovaj nije, stali smo i tamo gde je Veronika Isusu pružila rubac da zbriše krv s lica, kupili smo i neki jerusalimski hleb sa nekim dalekim začinima, itd, pa smo onda iznenada opet upitali G.: a gde je sedeo onaj Ahasver, šuster li beše ili trgovac, koji je Isusu oholo uzviknuo: „Idi brže“! G. nije imao odgovor za nas, a izgleda nije ni hteo da ga ima (ne znam zašto?), samo je ponovio Isusa: <I>Ja idem, ali ti ćeš ostati dok se ne vratim<I>. Rekli smo mu da je isti onaj naš pisac napisao roman i o Ahasveru, i da je onda Ahasverovo večno lutanje u koje su ga bacile Isusove reči počelo da se razmatra u kontekstu holokausta. Dalje smo Ulicom bola, do same Golgote, i one dramatične kamene ploče na koju je Hrist položen kad je skinut s krsta, išli ćuteći. Sad doduše ne više sami nego u društvu sa onom dvojicom čudnih grešnika.