Japan (1): Prvi put u Tokiju

Ta prva poseta bila je inspirativna, ali je tajming bio prilično loš. Nakon fantastičnog uspona krajem IXX i početkom XX veka, totalnog poraza tokom II svetskog rata (kojem ćemo se kasnije vratiti) i ponovnog uspona među najrazvijenije, Japan je preživljavao veliku recesiju.

Naduvani ekonomski mehur eksplodirao je tokom poslednje decenije dvadesetog veka, a kao da to nije bilo dovoljno, 17. januara 1995. godine područje Kobea zadesio je strašan zemljotres koji je sa zemljom sravnio preko 400.000 zgrada i uništio nekoliko mostova i saobraćajnica, odnoseći 6.434 žrtve.

Šteta je bila ogromna, ali uskoro je stigao još jedan bolan udarac japanskom već poljuljanom samopouzdanju.

Dvadesetog marta iste godine, u srcu Tokija, na metro stanici Kasumigaseki, desio se teroristički napad nervnim gasom sarinom, baš u vreme najveće gužve, kada se mnoštvo državnih službenika i poslovnih ljudi vraćalo sa posla.

Sledbenici sekte, bolje rečeno paranoičnog kulta Aum Šinrikjo – „Vrhovna Istina“ džakove sa tečnim gasom probušili su oštricama na vrhovima kišobrana i pobegli, ostavljajući za sobom neopisiv metež.

Već kroz nekoliko sekundi otrov je počeo da štipa za oči, terajući mnoge da kašlju i povraćaju. Poginulo je 13 osoba, a na hiljade je ranjeno i povređeno.

Efekat na psihu Japanaca posle tih događaja teško je opisati. Dugo su oni svoju zemlju smatrali najbezbednijom na svetu.

Bila je to decenija užasa, još jedno teško buđenje.

Vinovnici napada su uhvaćeni, šestoro ih je osuđeno na doživotnu robiju, a trinest pripadnika zajedno sa liderom sekte Šoko Asaharom, konačno su obešeni 2018. nakon što je rešena i poslednja žalba sudu.

Moj prvi dolazak bio je vrlo kratak, par dana u Tokiju. Verovatno ga se zato slabije sećam, a i bilo je davno.

Na aerodromu Narita sačekala me je lepa Japanka.

Priznajem da sam slab na Japanke, ima u njima neke slatke tajne.

Prva žena koju sam upoznao u Japanu imala je dražesnu paž frizuru čudne bronzane boje i oči izduženog badema koje se teško zaboravljaju.

Bila je mnogo lepa, u žutom džemperu sa rol kragnom, mini-suknji i skupim čizmama, čim je se ovako dobro sećam nakon više od 20 godina.

Zaputili smo se prema centru grada, što je oko sat vremena vožnje.

Usput je čavrljala na odličnom engleskom, što me je prijatno iznenadilo, jer sam imao informaciju da Japanci slabo poznaju taj jezik.

Obavestila me o sutrašnjem programu, proceduri odlaska, kako da koristimo metro, gde da idemo i svašta drugo, a ja sam samo gledao u njene oči, smešio se i ništa nisam zapamtio.

Na kraju mi je saopštila da se više nećemo videti jer sutra putuje nazad u Ameriku na studije. Kakav bedak!

Ekskluzivno za čitaoce dnevnih novina Danas. Odlomci iz knjige u pripremi, „Bukirano II – Povratak“. Autor je kreator dalekih putovanja agencije Odeon World Travel