Japan (2): Šindžuku i hotel sa šezdeset spratova

Dobio sam sobu na 31. spratu. Kada bih kasnije sa grupama dolazio u Tokio, uživao sam da gledam lica putnika tokom podele hotelskih ključeva, kada shvate da su smešteni na 33, 45, ponekad i na 62. spratu. Verovatno je moja faca bila ista kada sam dobio sobu na spratu višem od Beograđanke. Sobicu od 12 kvadrata bolje rečeno, sve zajedno s kupatilom.

Poveći kofer koji sam poneo na putovanje, mogao se otvoriti samo ako se položi na krevet, drugog načina nije bilo, ali soba se caklila uredna i čista, udobno nameštena i potpuno prilagođena skromnoj kvadraturi.

Uzglavlje kreveta bilo je modifikovano u neku vrstu police, sa kuvalom za čaj i kafu, radiom, budilnikom i potrebnim kontrolnim uređajima za TV i erkondišn.

U mini-predsoblju bio je klizni ormančić sa mini-minibarom, sefom, papučama, bade mantilom i daskom za peglanje, a malo kupatilo je bilo super opremljeno kozmetičkim preparatima, četkicom i pastom za zube za jednokratnu upotrebu, kao i plastičnim češljem i fenom, mada Bog zna da mi ni tada, zbog „retko lepe fizure“, ti dodaci nisu bili neophodni.

Bio je tu i „njegovo veličanstvo“ japanski toalet, sa superdaskom na daljinske komande, s kojom ću razviti posebno prisne odnose i unapred joj se radovati svaki put kada kasnije budem posećivao Japan.

Ako želite toplu dasku, možete je zagrejati, ako želite poseban nagib, možete ga namestiti, ako želite pretpranje ili ispiranje guze nakon završenog posla, hladnom, toplom ili vrućom vodom, sve je moguće, treba samo ovladati komandama i dugmićima na kontrolnoj tabli i poseta toaletu će se pretvoriti u neopisivo zadovoljstvo.

Ako mi ne verujete, priupitajte još nekog ko je putovao na tu stranu sveta. Spektakl!

Nakon kraćeg odmora i poigravanja sa komandnom tablom toaleta, došlo je vreme da se upoznamo sa jednom od najprometnijih četvrti na svetu, jer Šindžuku metroom i železničkom stanicom svakodnevno prođe preko tri miliona putnika.

Ne znam koliko ih je bilo davne 1996. godine kada sam prvi put prošao njom, ali tada mi je izgledalo kao da se pola japanske prestonice okupilo na tom mestu.

Često sam se kasnije vozio tokijskim metroom i uvek mi se činilo da učestvujem u nekakvoj akcionoj video-igrici u kojoj treba proći beskrajnim kremkastobelim podzemnim hodnicima izbegavajući sudar sa hiljadama drugih likova u tamnim poslovnim odelima koji jurcaju na sve strane da bi se ukrcali u vagone.

A onda, kada se uspnete širokim stepeništem nošeni stotinama užurbanih saputnika i konačno izađete na ulicu, dočekaće vas ogromni pokretni ekrani na fasadama visokih solitera, gomile šarenih bilborda i neverovatna količina sveta na ulicama.

Te večeri, tokom prve posete Tokiju, doživljaj je bio nestvaran, jer Beograd tada nije imao nikakvih naznaka te napredne tehnologije i zaista mi se činilo da sam nekim čudom stigao u poodmakli XXI vek.

Ekskluzivno za čitaoce dnevnih novina Danas odlomci iz knjige u pripremi „Bukirano II – Povratak“. Autor je kreator dalekih putovanja agencije Odeon World Travel.