Japan: Tokio – svetlosti velegrada i piletina

Tako bi svi zainteresovani, „ka Crnogorac na Terazije“, pošli zajedno sa mnom u šetnju ogromnim avenijama i ulicama koje su bile prepune blještećih reklama i interesantnog i odlično obučenog sveta.

Odgovorno tvrdim da je to nezaboravan doživljaj, jer pogled jednostavno ne može da se smiri, već neprestano vrluda po ogromnim pokretnim bilbordima, preko interesantne arhitekturu i ukrasnih fasada, luta sa jedne na drugu stranu ulice, odmerava neobične ženske i muške frizure, zavlači se unutar taksija da bi dobro pogledao vozače sa belim rukavicama, pokušava da pronikne šta se dešava iza visokih, šarenih zastora lokala u prizemlju…

Za razliku od evropskog običaja da restorani budu „transparentni“, sa ogromnim izlozima u kojima su gosti izloženi pogledu prolaznika kao u vitrini prodavnice, da bi privukli nove mušterije sa ulice, Japanci mnogo polažu na privatnost svojih potrošača.

Zato svi lokali, bili oni čajdžinice, restorani, suši barovi ili klubovi, u prizemlju ili na spratu, imaju raznorazne ukrasne zaštite na prozorima, kako bi sačuvali intimu gostiju. Ispred lokala, na ulici šljašte i blješte reklame, strelice i natpisi, ali sve je ispisano japanskim znakovnim pismom, tako da su pridošlice, u konkretnom slučaju ja – balvan sa Balkana, potpuno bespomoćni i često umesto u pilećem restoranu, završe za šankom seksi kluba.

Ubrzo sam shvatio da ispred ovih izuzetno skupih zanimacija stoji obezbeđenje u liku nekolicine ogromnih crnih rmpalija, ali kad ste početnik nije sigurno kakvo će vam pilence biti servirano. Kad smo već kod klubova da pojasnimo: u Japanu postoji nekoliko vrsta barova, a najrasprostranjeniji su kiabakura klubovi.

Domaćice koje rade u kiabakuri poznate su kao kiabajo, što znači kabaretska devojka, često sa interesantnim profesionalnim imenom. One pale cigarete mušterijama, nutkaju ih pićem, mame i razgaljuju koketnim razgovorom i senzualno pevaju karaoke pesmice, sve da bi zabavile goste i izvukle im što više novca.

Ove devojke, često izuzetno atraktivnog izgleda, perfektno našminkane i kostimirane, možemo posmatrati kao savremene naslednice čuvenih gejši (o kojima ću pisati nešto kasnije, u segmentu o drevnoj prestonici Kjoto), koje pružaju zabavu grupama platiša, poslovnih ljudi, koji tu svrate da bi se razgalili nakon napornog radnog dana.

U klubu je obično zaposlena i zgodna šankerica, doktor profesor miksologije – nauke o spravljanju koktela, koja je često i menadžer kluba ili mamasan.

Sve ovo pišem da bih naglasio da se ovi klubovi razlikuju od striptiz barova u drugim delovima sveta po tome što u njima nema „prljavog“ plesa, prostitucije ili golotinje, već je zabava na drugačijem, rekao bih sofisticiranijem, nivou.

Pretpostavljam da takva mesta postoje u mnogomilionskoj metropoli kao što je Tokio, ali nismo imali to zadovoljstvo (verovatno ni dovoljno novca) da u njih „slučajno“ zabasamo…

Odlomci iz knjige u pripremi, Bukirano II – Povratak.

Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel.