Jedan život u jednom restoranu

Objavljeno je da je sa ovozemaljskih na nebeske puteve otišla Budimirka Buda Mladenović, „doživotna“ kuvarica restorana „Sopoćani“ kod Novog Pazara. Na društvenim mrežama, ispod prepoznatljive fotografije, počela su mnogobrojna opraštanja za laku zemlju na večnom putu i najlepše mesto u dženetskoj bašti.

Za brojne generacije bila je samo Buda. Kako su odmicale godine ispred imena dodavalo se „tetka“ i „baka“. Otišla je onako kako je i živela, tiho, u 91. godini. Počela su da se otvaraju sećanja. Završen je jedan život. Roman o njemu da se napiše.

U brojnim novinarskim beležnicama ostale su ispisana sećanja duga više od sedam decenija. „Nahranila“ je i radnika i vladara, i putnika namernika i slučajnog prolaznika, i političara i umetnika, i stare i mlade. Svi su odlazili siti i sa ukusom dobre domaćinske hrane, ali i sa poznanstvom sa Budom.

Sopoćani su selo petnaestak kilometara udaljeno od Novog Pazara. Selo je poznato po istoimenom manastiru, zadužbini kralja Uroša I iz 13. veka, koji se nalazi na listi svetske kulturne baštine. Posle Drugog svetskog rata, „preko puta“, sagrađen je turistički dom, delo čuvenog arhitekte Dragiše Brašovana. Mapi prepoznavanja doprinos je dala i Buda.

Turistički dom je menjao imena. Bio je i motel, i hotel, i restoran. Menjao je i vlasnike. Samo je Buda ostajala svoja, od početka do kraja.

Došla je kao seoski devojčurak, tu odmah iznad svog sela Doljani. Bilo je to vreme kada je, za žensko čeljade, kafana bila sramota, a školovanje privilegija. Za porodične neprilike suze i želje bile su nepoznate.

– Nisam ja ovo želela. Sećam se prvog dana i mojih suza. Majka me je naterala, jer smo bili sirotinja. Bila sam mlada, vredna, pa su me primili da pomažem u kuhinji. Nije mi bilo lako. Na početku sam stalno plakala. Htela sam da napustim i da se vratim kući. Kafana nije bilo mesto za mene, mladu seljančicu, ali dan po dan i ceo život mi prođe ovde. I tako – prisećala se Buda.

Godine su se ređale. Snovi o lepšem životu tamo negde su se izmicali. Sve je počinjalo i završilo se, do poslednjeg dana, u spremanju, dočekivanju i ispraćanju znanih i neznanih gostiju. Domaćini su obavezno svoje goste, u odlasku, upoznavali sa kuvaricom. I pri dolasku i pri odlasku, moralo se pored kuhinje, odakle je zveckanje kuhinjskog posuđa i ubrzanog kratkog udaranja noža po dasci za seckanje, a u „letu“ u rernu velikog šporeta ubacivane su lepinjice i pogače. Mahanje i kratko pozdravljanje, pa svako na svoje mesto da sačeka „svoj“ tanjir napunjen Budinom hranom.

Od neukog devojčurka stigla je do glavne kuvarice. Nije bilo sećanja a da ne pomene „Eržebet, kuvaricu Moše Pijade“, od koje je najviše naučila. Klasičnu restoransku ponudu obogatila je specijalitetima iz ovog kraja, kojima nisu mogli da odole ni najpoznatije domaće i strane „glave“.

Dolazile su brojne diplomate iz celog sveta. I, čak, nekoliko godina posle Budi su stizala pisma i pokloni od njih. Neki su bili voljni da je vide u svojim kuhinjama, posebno oni iz UN. Otuda je stigla i zvanična ponuda. Ali, nisu joj se dopala svetla tamo velikog grada.

Nije otišla u daleki svet. Život je prošao na putu između restoranske kuhinje i hotelske sobe. Turistički dom/motel/hotel bio joj je i dom i radno mesto. Kad je počela da „sabira“ život, podsećala je sebe na propuštene prilike „možda bi bilo drugačije“. Nije krila da je zbog toga puštala suze kao začine.

Penzija je samo administracija. Buda je nije priznavala. Načeta deseta decenija, otežala joj je korake. Polako je prelazila stotinak metara od konaka do kuhinje, samo nekoliko dana do odlaska tamo daleko.

Ostala su sećanja na domaću pogaču. Meka kao duša, oko ruke da se savije, malo sastrugana, po gornjoj kori, rendetom. Uz pogaču, uvek, dobri kajmak i sir. Dovoljno da se pregladneli prezasiti. Pride, može još po nešto.

Sopoćanska kuhinja nije mogla da se zamisli bez jagnjećeg pečenja i teletine na žaru. Budin tambal je imao samo imitaciju. Tambal je najkvalitetnije teleće meso ispečeno na žaru između rešetaka. Pred goste se donosilo sa posudom u kojoj je žar još tinjao, a na rešetkama cvrčali komadići sveže teletine. Sahranjena je u svom rodnom selu Doljani. Sada sa večne straže posmatra svoj dom i svoje radno mesto. Jedan ceo dug život stao je u jedan mali restoran, a susreti su prešli u sećanja.

Tito je bio zadovoljan

Ugostila je i funkcionere bivše socijalističke Jugoslavije, Kardelja i Rankovića. Najveći i najdraži gost bio je Tito, kada je početkom sedamdesetih godina posetio ovaj kraj. Fotografiju sa njim brižljivo je čuvala. Odolevala je svim burnim i mučnim vremenima.

– Posle ručka Tito mi je prišao i pozdravio se. Bio je zadovoljan hranom i uslugom. Bio je prijatan i mi smo se slikali sa njim – sećala se „doživotna“ sopoćanska kuvarica.