Dobro čuvana tajna o jedincima: Da li će izrasti u usamljene, manje socijalno prilagođene i razmažene ljude?

Ipak, jedinci su sve brojniji. Dinamika porodice se menja. Ljudi širom sveta se odlučuju da uopšte nemaju decu, a oni koji postanu roditelji sve su skloniji da imaju samo jedno dete.
Tako je ‘jedno i gotovo’ postalo sve popularniji izbor, toliko da bi u budućnost porodice sa jednim detetom mogla da bude norma, piše Science Focus.

Finansijska nesigurnost i rastući troškovi čuvanja dece; evolucija rodne uloge i više žena koje rađaju decu kasnije u životu; i strahovi u vezi sa uticajem na životnu sredinu – ovi razlozi su ubedili ljude da imati dvoje ili više dece predstavlja veći izazov, ili čak nije moguće.

U 2022. godini, 44% porodica u Ujedinjenom Kraljevstvu imalo je samo jedno dete, u poređenju sa 41% koje su imale dvoje. I širom EU, najveći trenutni udeo svih porodica sa decom, od 49%, ima jedno dete.

U prethodnim generacijama, postojao je jasan trend ka više dece, a ovaj trend se sada vidi širom sveta – globalna stopa fertiliteta pala je sa prosečnih pet dece koje su žene rađale 1960. godine, na 2.3 u 2020. godini.

Nema znakova da će ovaj pad usporiti.

Da li je to razlog za zabrinutost, zbog sve te dece koja su jedinci?
Zar – kako stereotipi sugerišu – oni neće odrasti usamljeni, manje socijalno prilagođeni i razmaženi?
Odgovor: apsolutno ne.
Zapravo, pristup ‘jedno i gotovo’ može biti najbolji ishod za sve.

Skrivena istina o jedincima

„Ovo je dobro čuvana tajna da jedinci izrastaju u sasvim normalne ljude. Ovo je buđenje za roditelje koji su se odlučili za samo jedno dete, posebno u prethodnim generacijama kada je bilo pritisaka da se ima mnogo više“, kaže Suzan Njuman, vodeći stručnjak za roditeljstvo i socijalni psiholog.

„Ovi stereotipi su tako čvrsto usađeni da ih možete uporediti sa seksizmom i starosnom diskriminacijom, teško ih je ukloniti. Ali mogu reći da mi definitivno okrećemo taj ugao i borimo se protiv tog nepotrebnog stida.“

Moramo se vratiti u SAD 1896. godine, odakle je potekla osnova za ‘sindrom jedinca’. Dečji psiholozi G. Stenli Hol i E.V. Bohanon koristili su upitnik da bi opisali ponašajne osobine jedinaca.
Nazvali su svoj rad „Studija o čudnoj i izuzetnoj deci“.

Zaključak je bio da deca bez braće i sestara poseduju dugačak niz negativnih osobina, uključujući usamljenost, diktatorsko ponašanje, antisocijalnost i razmaženost. Hol je napisao da je biti jedinac „bolest sama po sebi“.

Iako je ova originalna studija od tada snažno kritikovana zbog svojih metoda, on je uspostavio stavove koji se i danas održavaju.
To je uprkos mnogim istraživanjima o porodičnoj dinamici koja pobijaju nalaze Hola i Bohanona.

„Većina istraživanja o različitim ishodima jedinaca dosledno pokazuje prednosti biti jedinac, posebno u obrazovnim i akademskim ishodima“, kaže dr Edrijan Menkilas, autor knjige „Izazovi stereotipa o jedincima: Pregled literature i implikacije za praksu“.

„U društvenim i ličnosnim ishodima, istraživanja dosledno dokumentuju da su jedinci uglavnom slični svojim vršnjacima koji imaju braće i sestre – značajne razlike u ponašajnim ishodima nisu primećene.“

Naravno, ovo ne znači da neki jedinci neće pokazivati osobine koje su primećene u spornoj studiji iz 1896. godine. Mogu biti usamljeni i razmaženi, ali jednako kao i deca sa braćom i sestrama.

Više od njihove braće i sestara, ili nedostatka istih, najveći uticaj dolazi od roditelja. Deca koja su odrasla u srećnim domovima uglavnom pokazuju isti nivo sreće i socijalne stabilnosti bez obzira na to koliko braće i sestara imaju.

To takođe ne znači da nema razlika koje treba uzeti u obzir. „Jedinac je u zaista jedinstvenom položaju u porodici. Oni su jedini primaoci roditeljske pažnje i resursa, odgajani daleko od konflikata i takmičenja koja dolaze sa odnosom braće i sestara“, kaže Menkilas.

„Istraživanja pokazuju da to znači bližu vezu sa staraocima. Međutim, izazov takvog bliskog odnosa je potencijal da dete bude preterano izloženo roditeljskom stresu ili da podnosi intenzivniji odnos koji bi mogao biti ublažen sa braćom i sestrama.“

Kako se slika menja kako deca odrastaju?

Većina studija sa odraslima koji su odrasli kao jedinci pokazuje da je, uopšteno, to bilo pozitivno iskustvo.

Njuman čak ukazuje na ono što opisuje kao ‘dinastije jedinaca’. „Sada postoje porodice koje obuhvataju više generacija gde su, ako su bili jedinci, daleko više skloni da i sami imaju samo jedno dete“, kaže ona.

Zašto sve više ljudi ima samo jedno dete?

Dakle, da li je porast porodica sa samo jednim detetom rezultat uspešnog opovrgavanja sindroma jedinca? Ako jeste, zar ti stereotipi ne bi nestali? Njuman ističe druge uzroke zbog kojih je jedno i gotovo sve češće.

„Najjasniji razlog je taj što žene kasnije počinju da rađaju. Duže se školuju, žele karijeru i nalaze prioritet u drugim oblastima svog života“, kaže ona.

„Postoji i šira raznolikost porodičnih modela. Samohrani roditelji su u porastu, više ljudi usvaja ili koristi IVF i opšti koncept porodice je danas drugačiji.“

Tradicionalna struktura porodice se menja, baš kao i tradicionalne rodne uloge.

Ipak, prednost jednog deteta koja se ne spominje je korist koju mogu imati sami roditelji. Dok je imati jedno dete povezano sa povećanjem sreće, drugo je povezano sa padom za majke.

Druga istraživanja su pokazala da su roditelji srećniji u periodu i prvoj godini svog prvog deteta, do pada dolazi kako idu dalje. Povećanje sreće je prepolovljeno za drugo dete; do trećeg, više nema povećanja.

Ovo je posebno naglašeno u zemljama poput Velike Britanije, Sjedinjenih Američkih Država i Kanade, koje imaju manje društvene sisteme od drugih zemalja za podršku roditeljima. Određeni nemački gradovi, na primer, nude besplatne javne vrtiće, dok Rumunija pruža dugo razdoblje roditeljskog odsustva.