Čini se da je teroristički napad jedan od događaja koje je najteže predvideti. Teroristi deluju u malim, izolovanim grupama, često koristeći jednostavno oružje i napadajući nasumice.
Upravo je element nepredvidljivosti ono što teroriste čini tako zastrašujućom pretnjom – nikad se ne zna kada ili gde će napasti.
Ipak, novo istraživanje pokazuje da teroristički napadi ne moraju biti toliko nepredvidivi koliko se čini da jesu. Rad koji su napisali Stiven Tenč i Hana Fraj, matematičari sa londonskog University College, zajedno sa Polom Gilom, stručnjakom za bezbednost i kriminal, ukazuje na to da se teroristički napadi često odvijaju prema jednom opštem šablonu koji se može modelovati i predviđati upotrebom matematike.
Očigledno je da je anticipiranje ljudskog ponašanja težak zadatak, i često nije moguće predviđati budućnost na osnovu prethodnih događaja. Kao što na to ukazuje jedna akademska rasprava o temi, ukoliko ste, na osnovu istorijskih podataka, 1864. napravili predviđanje o tome koliko će američkih predsednika biti ubijeno na dužnosti, očekivani broj bi bio jednak nuli. Ali, u četiri decenije koje su sledile, četiri američka predsednika su ubijena tokom mandata. Pa ipak, kada sakupite pojedinačne ljudske postupke i razmotrite celinu, ona zaista često prati šablon koji se može opisati pomoću matematike. Kako to ser Artur Konan Dojl piše u drugom romanu o Šerloku Holmsu pod nazivom „Znak četvorice“: „. . . iako je pojedinac nerešiva zagonetka, u gomili postaje matematička izvesnost.“
HOKSOV POSTUPAK
Matematički model koji su Tenč i Fraj koristili kako bi razmatrali terorističke napade naziva se „Hoksovim postupkom“. NJegova osnovna ideja je da se neki događaji ne dešavaju nezavisno; kada se izvestan događaj ostvari, verovatnije je da će se neki drugi događaji istog tipa ostvariti vrlo brzo posle njega. Ipak, kako vreme prolazi, verovatnoća da će se sledeći događaj ostvariti postepeno iščezava i vraća se u normalu.
Matematičar Alan Hoks prvi je došao na tu ideju tražeći matematički model koji bi opisao šablone po kojima se odvijaju zemljotresi. Udari zemljotresa takođe nisu nezavisni događaji – nakon što neku oblast pogodi zemljotres, često ga slede naknadni udari. Zato je Hoks konstruisao svoje jednačine tako da oslikavaju veću verovatnoću pojavljivanja naknadnih udara u kratkom vremenskom intervalu nakon glavnog udara.
Otkako je Hoks postavio svoj model tokom sedamdesetih godina XX veka, slične jednačine su korišćene da opišu sve moguće nizove povezanih događaja, uključujući tu i način na koji se šire epidemije, način na koji električni impulsi putuju kroz mozak, kao i put kojim se mejlovi kreću kroz neku organizaciju. U skorije vreme, Hoksov postupak je korišćen za predviđanje mesta i vremena provalnih krađa i nasilja koje izazivaju bande kriminalaca. Prilično je lako razumeti zašto se nasilje bandi kriminalaca može modelovati Hoksovim postupkom. Ubistvo ili pucnjava koju organizuje jedna banda, često izaziva odmazdu druge bande. Tako se, nakon prvog incidenta, verovatnoća da će se desiti drugi, obično povećava. Malo je teže shvatiti zašto se provalne krađe mogu modelovati Hoksovim postupkom – tj, zašto će jedna provala povećati šanse da se vrlo brzo posle nje desi nova. Ali, kao što Hana Fraj, matematičarka koja je učestvovala u istraživanju, objašnjava u video zapisu emisije Numberphile koji možete pogledati na linku ispod teksta, ukoliko je vaša kuća bila meta kradljivaca, to će zaista povećati šanse da će se oni opet pojaviti. Lopovi sada poznaju mesto na kome čuvate svoje dragocenosti, i raspored u vašoj kući i komšiluku, što znači da se povećava i verovatnoća da će vaše komšije u budućnosti biti meta provalnika.
PREDVIĐANJE NAPADA
U svom radu, Tenč, Fraj i Gil primenjuju isti taj model na terorističke napade u Severnoj Irskoj, razmatrajući više od 5,000 eksplozija improvizovanih eksplozivnih naprava (improvised explosive device, IED) širom Severne Irske u veoma nasilnom vremenskom periodu između 1970. i 1998. poznatom kao „nemiri“, kada su se paravojne grupe uglavnom u katoličkom delu Severne Irske borile za otcepljenje od Britanije i pripajanje Irskoj. Istraživači su koristili Hoksov postupak kako bi analizirali vremena i mesta na kojima je jedna grupa, Privremena Irska republikanska armija (IRA), vršila terorističke napade, kako su na njih odgovarale britanske bezbedonosne snage, i koliko su njihovi odgovori bili delotvorni. Na grafiku eksplozije improvizovanih eksplozivnih naprava prate šablon. Nakon jednog incidenta, novi slede brže da bi se zatim stišali, čime, na donjem grafiku, stvaraju šiljke.
Dakle imate uobičajenu verovatnoću da će se događaj realizovati, ali, nakon toga se pojavljuje „mali skok“, kako kaže Fraj, koji uvećava verovatnoću da će se desiti novi napad – koji zatim vremenom postepeno iščezava. Matematičari mogu da uhvate i modeluju te šablone koristeći jednačine Hoksovog postupka. Matematika može da otkrije šablone u prethodnim terorističkim aktivnostima koji nisu ranije uočeni, ili se može koristiti da ispita različite teorije nastale na osnovu tih šablona, kažu istraživači. Pored toga, može da stvori prediktivne modele, koji služe za procenjivanje verovatnoće budućih napada u nekom drugom trenutku i na nekom drugom mestu.
Istraživači kažu da je njihova analiza pokazala različite faze u sukobu irskih terorista i države. Na primer, broj bombaških napada se smanjio kada su u IRA ubačeni operativci britanskih bezbedonosnih snaga i kada je više njenih pripadnika bilo smešteno u zatvor, a povećavao se onda kada je grupa započela nov niz napada ili pokušavala da iskoristi terorističke incidente kao sredstvo pogodbe u pregovorima. Jedan od najfascinantnijih zaključaka istraživanja je onaj o efektima protivterorističkih operacija. U radu su izneti dokazi da smrt civila katoličke veroispovesti, za koje IRA tvrdi da ih predstavlja, izaziva grupu da poveća broj napada improvizovanim eksplozivnim napravama u svrhu odmazde.
POSLEDIČNE VEZE NAPADA
Taj zaključak odražava prethodno istraživanje koje je izučavalo antiterorističke operacije SAD i njihovih koalicionih partnera u Iraku. U spomenutom radu je pokazano da su operacije protiv pobunjenika, koje su izvođene nasumično – drugim rečima, napadi u kojima su ranjeni ili nastradali nedužni ljudi koji nisu uvek bili pobunjenici – izazivale nove terorističke napade. Nasuprot tome, operacije koje su bile ciljano usmerene protiv pobunjenika, imale su za posledicu smanjenje nivoa nasilja.
Rad analizira događaje koji su se desili u prošlosti, ali, prema Tenču, potpuno ista tehnika se može koristiti za predviđanje budućih trendova. Nakon jednog terorističkog napada, i posebno nakon ubijanja civila, verovatnoća „naknadnih udara“ raste u određenom vremenskom periodu, i vlasti moraju brzo da reaguju kako bi predupredile duži period nasilja. Takođe moraju da se postaraju da su njihove operacije za borbu protiv terorizma usmerene na prave pobunjenike, kako bi izbegli izazivanje destruktivnog talasa nasilja za koji je pokazano da je posledica nasumičnih antiterorističkih operacija. Tenč se nada da će zvaničnici zaduženi za borbu protiv terorista početi da koriste opisanu tehniku u svom svakodnevnom radu. „Ovakva primena Hoksovog postupka je relativno nova ideja, pa pretpostavljam da će joj biti potrebno izvesno vreme da se odomaći“, kaže Tenč.
*Prevela Aleksandra Ravas, oprema redakcijska
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
