Jedno dete ili više dece?

Iako je svaka porodična priča posebna, i razlozi „za“ i „protiv“ se veoma razlikuju od jednog slučaja do drugog, osećanje duboke konfuzije se javlja kod svih. Neki počinju sa veoma praktičnim pristupom, postavljajući sebi pitanja poput: „Koliko ćemo morati da se odreknemo vremena, novca, slobode, privatnosti, i mogućnosti za napredovanje u karijeri, sa još jednim detetom u kući?

* Logika nasuprot emocijama

Mnoge odluke koje pravimo zasnivaju se na racionalnim razlozima. Recimo, to gde ćemo ići na godišnji odmor, koliko ćemo vežbati i koja kola ćemo kupiti. Pokušavamo uvek da izmerimo pozitivne i negativne stvari, pravimo „plus i minus“ liste, i pravimo izbor. Barem mislimo da pravimo racionalni izbor. Jer, kada neko donosi odluku, za racionalni deo naše ličnosti, emocije imaju često presudni značaj. Čak i kada osoba pokušava da bude razumna i racionalna, ti emocionalni impulsi skriveno utiču na njen sud.

Malo je odluka u koje je emocionalana komponenta u tolikoj meri uključena, kao što je odluka o tome da li treba imati decu ili ne. Zbog toga dobar deo prakitčnog i racionalnog ne stiže da se iskaže. Bez obzira na to da li je svesno ili ne, mnoge stvari poput osećanja roditeljstva, iskustva odnosa sa roditeljima i sa braćom i sestrama koje smo i sami imali, vesti i stavovi koji se potenciraju u medijima, odnos prema poslu i karijeri, stabilnost i odnosi u braku i naši snovi, želje i planovi utiču na ishod unutrašnje debate koja se može voditi oko toga da li treba imati još jedno dete ili ne.

Često se dešava da žene jako dobro znaju koliko dece žele. Na primer, kod nas se često dešava da žele dvoje. Međutim, nakon dolaska prvog, uz obaveze koje ono nosi, i nemogućnost posvećivanja vremena sebi…shvataju da ne žele više dece. Često se javlja i pitanje kako će dolazak novog deteta ugroziti odnos koji je sa prvim detetom već izgrađen.

Iskustva mnogih majki pokazuju da je najteže odlučiti se na drugo i treće dete. Većina njih tvrdi da su se na prvo dete odlučile bez dovoljno razmišljanja, dok su za naredna dva postavljale sebi mnogo više pitanja. i u porodicama koje imaju više dece, često je najviše razmišljanja bilo pre odluke da se ima drugo dete.

* Porodice sa jednim detetom sve su češće

U najpoznatijem američkom časopisu o psihologiji „Psychology Today“, objavljen je tekst pod nazivom „Jedno dete: nova tradicionalna porodica?“. U njemu je Susan Njuman, koja se više od 20 godina bavila proučavanjima porodica sa jednim detetom, iznela neka svoja zapažanja.

Prema njima, svega 3% ogromnog uzorka ispitanog u Americi smatra da je imati samo jedno dete idealno. Nasuprot tom nalazu, broj porodica sa jednim detetom poslednjih godina zabeležio je najveći rast.

Upoređujući rezultate sa onima od pre skoro 80 godina, primećuje se da se broj dece za koji većina ljudi smatra da je idelano imati smanjuje. Tako, od sredine 30-ih, do sredine 60-ih godina između 61% i 77% ljudi verovalo je da je idealno imati troje ili više dece. Od 1973 „idealan broj dece“ opao je na dvoje ili manje dece. Poslednjih godina, ubedljiva većina iznosi da je idealan broj dece – dvoje.

Ipak, iz brojnih, nekih manje, a nekih više poznatih razloga, broj porodica sa samo jednim detetom se i dalje uvećava, na račun višebrojnih porodica. Iz toga se može zaključiti da će uskoro tradicionalna porodica postati ona koja ima jedno dete, namesto one koja je nama bila poznata kao tradicionalna – sa dvoje dece.

* Majke sa jednim detetom su srećnije

Istraživanja sprovedene pod okriljem univerziteta u Pensilvaniji pokazala su da se roditeljska sreća u velokoj većini slučajeva značajno povećava dolaskom prvog deteta u porodicu. Do određene mere, rađanje prvog deteta je često i uslov sreće u porodici.

Međutim, rađanje drugog i trećeg deteta ne utiče značajno na uvećanje roditeljske sreće. Kod majki koje su planirale da imaju dvoje dece, donosi izvesno olakšanje, jer je još jedan naporan period „završen“. Kod ostalih ne unosi značajnije promene u osećanjima, ukoliko razlika u godinama između prvog i drugog deteta ne prelazi 10 godina.

Drugo istraživanje sprovedeno na 35.000 odraslih blizanaca, pokazalo je da više dece čini majke manje srećnima. Osim toga, rezultati su pokazali i da broj dece ne utiče značajno na sreću očeva.

Naučnici objašnjavaju ovu pojavu time što veći broj dece, naročito ukoliko je manja razlika u godinama među njima, predstavlja veći napor za roditelje, i što stvaraju veće materijalne troškove, a ta dva faktora zajedno negativno utiču i na sam odnos među roditeljima, što su brojne studije pokazale.

Podstaknuti, između ostalog i ovim nalazima, u svetu su se pojavili programi usmereni na podršku majkama koje odluče da imaju samo jedno dete. Pod parolom da je sreća roditelja najbitnija za uspešno vaspitanje dece, i uz naglašavanje lične slobode u odlučivanju, makar ono bilo i suprotno onome što većina smatra „idealnim“, čitave grupe ljudi, ohrabruju majke da „ne rizikuju svoju sreću rađanjem većeg broja dece“.

Pored ovakvih nalaza i podsticaja od strane društva, postavlja se pitanje da li će mnogobrojne porodice i dalje postajati sve ređe u zapadnim zemljama.

Između brojnih razloga koji se navode u prilog tome da je „jedno dete sasvim dovoljno“, često se navode i problemi koji nastaju u istovremenom vaspitanju dvoje ili više dece.

Jedan od njih je i rivalitet braće i sestara o kome je bilo više reči u prošlom broju.

U nastavku ćemo navesti još neke naučno pokazane činjenice o porodicama sa više dece, jer one imaju svoje specifičnosti koje su nezamenljive u razvoju dece.

* Redosled rođenja utiče na ličnost deteta

Od kada je 1872. godine Golton objavio svoj nalaz da su osobe koje su bile prvorođeni sinovi u porodici najzastupljeniji među naučnicima, istraživači su u više navrata pokazali da redosled rođenja u prodici igra značajnu ulogu u mnogo čemu – od izbora karijere, do izbora supružnika.

>>> Prvorođeni

Roditelji uvek ulažu više napora kada je u pitanju briga o prvorođenom detetu, želeći da osiguraju da će imati najbolje u životu. Verovatno datle prositiče nalaz da je IQ prvorođene dece za nekoliko jedinica viši od IQ-a ostale dece.

Kao najstarija, prvorođena deca često, barem u nekim fazama razvoja preuzimaju zaštitiničku, pa i roditeljsku ulogu prema kasnije rođenoj deci. To ih čini sposobnijim da samostalno sređuju svoje odnose u porodici koju zasnuju kao odrasli.

Prvorođeni mogu biti pogođeni činjenicom da od jedinog deteta u porodici, postaju jedno od dece, i to ono starije. Taj prelaz kod njih često razvija želju da zadrže poziciju omiljenog, prouzrokujući da budu manje poverljivi i više takmičarski nastrojeni kroz život.

Istraživanja su pokazala i da prvorođena deca značajno češće postaju konzervativnija od svojih mlađih braće i sestara. Radikalni politički stavovi se 18 puta češće javljaju kod drugo i treće rođene dece.

******

Istraživači su u više navrata pokazali da redosled rođenja u prodici igra značajnu ulogu u mnogo čemu – od izbora karijere, do izbora supružnika. Prvorođeni su:su sposobniji da samostalno sređuju svoje odnose u porodici koju zasnuju kao odrasli. Manje su poverljivi i više takmičarski nastrojeni kroz život. Češće postaju konzervativnija od svojih mlađih braće i sestara. „Srednje“ rođeni: teže da postanu razboriti i nepristrasni. Zbog toga, često se najbolje snalaze u poslovima koji podrazumevaju pregovaranja. Pokazuju tendenciju da budu izraziti perfekcionisti. Češće manje vezani za porodicu. Najmlađa deca: imaju razvijenije osećanje duhovnosti, i osećanja uticaja „više sila“, čak i kada se ne vezuje za institucionalizovanu religiju je najizraženije kod najmlađe dece. U porodicama sa troje dece, najmlađe dete je često izuzetno altruistično i pažljivo prema drugima. Lakše ostvaruju romantične veze sa onima koji su takođe najmlađe dete u svojoj porodici.

******

>>> „Srednje“ rođeni

Večito u „sredini“, deca koja imaju i stariju i mlađu braću i sestre teže da postanu razboriti i nepristrasni. Zbog toga, često se najbolje snalaze u poslovima koji podrazumevaju pregovaranja. Od medijacije u konfliktima, do političkih, upravljačkih i prodajnih pozicija.

Bez precizno definisane uloge u porodici, „srednjerođeni“ preuzimaju delimično uloge i starijih i mlađih u porodici. Retko postaju omiljena deca. U jednoj od studija sprovedenih u Americi, pokazalo se da najveći broj majki svoju „srednjerođenu“ decu opaža kao nedovoljno kompetentne i one koji se ne ostvaruju koliko bi želeli. Takav pogled na decu može umanjiti dečije samo-poštovanje. Takođe, srednjerođena deca pokazuju tendenciju da budu izraziti perfekcionisti, u tolikoj meri da im je teško da se uklapaju u okruženje.

Pored toga, „srednjerođeni“ su češće manje vezani za porodicu, i formiraju više odnosa sa prijateljima sa kojima nisu u srodstvu.

>>> Najmlađa deca

Istraživanja pokazuju da je religioznost često najviše izražena kod prvo i poslednje rođene dece. Deca koja su rođena između njih retko pokazuju izrazitu religioznost. Ipak, neko osećanje duhovnosti, i osećanja uticaja „više sila“, čak i kada se ne vezuje za institucionalizovanu religiju je najizraženije kod najmlađe dece.

U porodicama sa troje dece, najmlađe dete je često izuzetno altruistično i pažljivo prema drugima.

Kada su u pitanju odnosi, istraživanja pokazuju da osobe koje su bile najmlađa deca u familiji lakše ostvaruju romantične veze sa onima koji su takođe najmlađe dete u svojoj porodici. Razlog tome može biti u sličnim iskustvima, razvoju i životnim ciljevima.

* Omiljeni član porodice

Favorizacija članova porodice je normalna pojava koju je nemoguće izbeći, bila porodica ona tradicionalna ili ne, bilo u njoj više dece ili samo jedno. Naravno, deca su često na prvom mestu u pogledu favorizacije – iako ni to nije pravilo bez izuzetaka.

Međutim, istraživanja pokazuju da izgleda da roditelji ne bi trebalo toliko da brinu o tome što imaju miljenike, već više o tome kako se prema miljenicima ponašaju.

Osnovno pitanje je kako se favorit posmatra i kako se sa njim radi. Što su roditelji manje svesni svojih predrasuda, manje su otvoreni da vide na koji način njihovo dete opaža i razume njihovo ponašanje. Takvi roditelji su često podložniji tome da se ponašaju na način koji favorizuje jedno dete, povređujući tome ostale.

Dok se mnogi roditelji nakostreše na primedbu da možda preferiraju jedno dete u odnosu na drugo, često im je lakše da priznaju da imaju jaču vezu sa jednim od svoje dece. Drugi roditelji, opet, insistiraju da nemaju manje ili više omiljenu decu, ali nam otkrivaju da uveče više vole da oni smeštaju u krevet dete koje je poslušnije i manje zahtevno. Ovakvi roditelji sami pobijaju svoje reči. U trenutku kada osete da imaju jaču vezu sa jednim od dece, favorizacija već postoji.

Osećanja koja se forimiraju u odnosu sa omiljenim detetom veoma su kompleksna i mogu trajati do kraja zivota.

* Promene omiljenog člana porodice

Svaka osoba želi da bude „izabrana“, i u porodicama je normlno da svi članovi žele da budu specijalni – da znaju da ostali prema njima imaju poseban odnos. Kod dece je to nejprimetnije. A baš kod dece se najčešće dešava da se menjaju u položaju „omiljenog“. Recimo, dete koje je bilo omiljeno kao malo, može postati problematično kada krene u školu i, ukoliko odrasli ne mogu da razumeju njegovo ponašanje, ili je ono suviše naporno za njih, omiljeno dete može postati ono drugo – ono koje je bilo neprimetno ranije, a koje sada i dalje ne pokazuje nikakve znake problematičnosti. Situacija postaje posebno zanimljiva u pubertetu, kada se „omiljena“ deca u porodici mogu smenjivati bukvalno iz dana u dan. Jednog dana roditelji se oslanjaju na jedno dete u „prevaspitavanju“ drugog, a narednog, kroz razgovor sa tim drugim, pokušavaju da razumeju prvo.

Kroz porodičnu dinamiku veliki broj dece polako uči kako da ostvari poziciju koju želi, i to postaje utoliko očiglednije, ukoliko deca postaju starija. Naravno, neka deca uče polako i kako da manipulišu time, i kako da ostvaruju svoje ciljeve zahvaljujući tome. Ali to sve dolazi sa odrastanjem.

U ranijem detinjstvu deca mnogo jače žele da budu omiljena, i mnogo više frustracije u njima izaziva činjenica da to nisu.

* Gde je rešenje?

Kako je na početku već rečeno, favorizacija dece nije toliki problem, koliki činjenica da se prema favorizovanoj deci drugačije postupa, da se njihovi uspesi i neuspesi drugačije vrednuju, i da se sve to radi naočigled druge dece.

Rešenje je u pronalaženju i definisanju jasnih kriterijuma.

Deca mogu da razumeju da je svaki odnos specifičan, i ne moraju uvek želeti da imaju identičan odnos sa roditeljima kao njihov brat ili sestra. Svako, pa i deca žele da ostvare odnose u skladu sa svojim potrebama. Neka deca žele više intelektualne razmene, razgovora, neka žele više prihvatanja u „društvo odraslih“, a neka žele jednostavno više nežnosti.

Prvi zadatak roditelja je da to prepozna, i da prati promene u detetu usklađujući svoje ponašanje sa njime. Neka, najčešće muška deca, nakon perioda u kojima traže pažnju i nežnost od majki u ranom detinjsutvu, kada krenu u školu, razvijaju potpuno drugačije potrebe.

Drugi korak je definisati kriterijume onoga što je poželjno, onoga što je prihvatljivo i onoga što je neprihvatljivo.

Na primer: „Ja, kao vaša majka, volim kada me pitate za savet. U redu je ako zakasnite u školu jednom u polugodištu, ili ne želite da pričate sa bratom ili sestrom jednom nedeljno. Neprihvatljivo je da se tučete sa drugovima, braćom ili sestrom, i neprihvatljivo je da psujete.“

Ovako izrečene, i svojim stavom i odnosom podržane rečenice, daju jasnu sliku deci o onome šta se od njih očekuje.

Treći korak je svakako određivanje mera koje će se sprovoditi ukoliko bilo koje dete radi nešto od ovih stvari. Ne moraju to, u skladu sa bihejviroalnom psihologijom, biti obavezno neke jasne, dogovorene, kazne i nagrade. često je vaspitanje suptiliniji proces od kažnjavanja i nagrađivanja. To može biti majčinska pažnja, i velika spremnost za razgovor kada god joj se dete obrati. Ukoliko dete kasni u školu, to ne mora biti otvorena grdnja ili zabrana, već može biti, pored blagog izražavanja nezadovoljstva, pohvala usmerena drugom detetu koje ne kasni. Ipak, takve stvari treba vremenski razdvojiti, da se ne bi potpomagao rivalitet među braćom i sestrama.

*******

Favorizacija dece nije toliki problem, koliki činjenica da se prema favorizovanoj deci drugačije postupa, da se njihovi uspesi i neuspesi drugačije vrednuju, i da se sve to radi naočigled druge dece.

Rešenje je u pronalaženju i definisanju jasnih kriterijuma.

*******

*Jedno ili više dece?

Činjenica je da u porodicama sa više dece, postoje brojne specifičnosti i kompleksnosti koje je nemoguće naći u porodicama sa jednim detetom. Za samu decu, imati brata ili sestru je iskustvo koje se praktično ne može nadoknaditi ukoliko ne postoji. U odnose između braća i sestara prožeto je puno emocija, koje tokom odrastanja, a i kasnije, mogu biti koliko pozitivna, toliko i negativne. U njihovim odnosima postoji mnogo mogućnosti za učenje i razvijanje.

Ipak, i život roditelja se menja, kako raste broj dece. Oni koji nisu spremni da to prihvate, i svoj život usklade sa jednim ciljem – dobrobiti svoje dece, barem za neki period, možda bi trebalo da razmisle još jednom.

Oni koji osećaju da imaju potencijala i želje za novim iskustvom ove vrste, i koji osećaju da žele da još jedan deo života posvete deci, uključe se i učestvuju u odnosima među njima, svakako pripadaju onoj grupi kojoj drugo dete neće ozbiljnije remetiti osećanje unutrašnje ravnoteže.