Tako je glasila neka anegdota. A opet, celih mesec dana kiša neprestano pada u ovom kraju.
„Neki ljudi osećaju kišu, a ostali samo pokisnu“, rekao bi Bob Marli. Drugima sve liči na Markesovu priču o Makondu.
Sva sreća da je mesec dana trajalo Svetsko prvenstvo u fudbalu. Mogao je čovek gde da se skloni od te navale vode. Tako zaboraviš da lije, da je „rešilo nebo da potopi svet“ jer ostaje da su Belgijanci i Azar igrali tako dobro ali samo do trećeg mesta, da su Francuzi opet imali ludu sreću kao 1998. i da su postali prvaci sveta, mada su odigrali jednu od najlepših utakmica sa Argentinom, da su Hrvati kao i u Parizu 1998. sve zaprepastili, tada trećim, a sada drugim mestom… Ali, kiša… Lije, pada, pljušti, sliva se. Svakoga dana. Trulež u vazduhu, oštri miris memle se uvlači u zidove. I kad se završi fudbal, onda kao kakav mazohista gledaš na nekom od filmskih kanala „Kraj ljubavne priče“, izvanredan film snimljen po Grinovom romanu. Ili „Beležnicu“ jedan od omiljenih mi filmova. U njima pljušti sve od kiše koja ljubavnicima ne smeta. Inspiriše.
Bob Dilan je napisao jednom da će „Pasti teška kiša“. Teška?! Nevreme je moje najdraže vreme za – čitanje. Ušuškaš se i čitaš i slušaš Leonarda Koena. „Ne smem biti pesimista. Pesimisti su ljudi koji čekaju kišu, prizivaju je. Ja je ne prizivam. Odavno sam pokisao do gole kože“. To je rekao. Opet, kažu neki da su tri najlepša zvuka u prirodi: zvuk kiše, zvuk vetra u šumi i šum okeana. Apdajk bi rekao da je kiša „spoj neba i zemlje“. Imali smo taj spoj svih ovih letnjih dana. A znamo da najbolje što možemo da uradimo dok pada kiša je da… pustimo da pada! Ponekad sam nostalgična, ponekad me seti neka pesma… Čujem kišu. Svira neke uspomene“. I ta „balaševićevština“ koja mi uz „kafe makijato“ uvek prija dok dobuje kiša: „Poslao sam joj kišu. Nemojte se ljutiti vi koji ste joj blizu, pa ste pokisli. Ona stvarno voli kišu, a ja volim kad je sretna.“
Ali kiša većinu asocira na taj Markesov neprevaziđeni roman „Sto godina samoće“. U tom njegovom Makondu kiša je padala četiri godine, 11 meseci i dva dana. Bilo je to „doba kiša kada je svako oblačio svoje praznično odelo i proslavljao prestanak kiše. Nebo se cedilo sa gromoglasnim olujama. Atmosfera je bila toliko vlažna da su ribe mogle da uđu kroz vrata i izađu kroz prozor ploveći po vazduhu. Ali nevolje ne moraju biti izgovor za nepoštovanje navika. Niko nije provirio na ulicu. Prolazilo je čitavo jedno vreme jer je bilo uzaludno deliti ga na mesece i godine, dane i časove, pošto nije moglo ništa drugo da se radi nego da se posmatra kiša. Ali kiša ne može da pada čitavog života“! Eto poente. Dakle, optimizam.
I kako bi to fantastični i mudri Rabindranat Tagore kazao: „Oblaci mi sada dolaze u život ne da bi sa sobom doneli pljuskove ili teške oluje, nego da dodaju boju mome nebu na kome se rasprskava zalazak sunca.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
