Jemen: Šibam – Menhetn od blata

Plan je bio da iz Sane, glavnog grada Jemena, odletimo tamo.

Na aerodromu nije vladala gužva, bilo je više vojnika i kontrolnih punktova, nego putnika. Kada smo konačno pozvani da uđemo u avion, na let je krenulo pedesetak ljudi, većinom muškaraca.

Svi smo morali proći kroz poslednju sigurnosnu kontrolu, gde se skidaju kaiševi i vadi sve iz džepova.

Jemenci su takođe skidali sve sa sebe, uključujući i raskošne pojaseve za kojima su bile đambije – zakrivljeni, veliki noževi.

Nakon kontrole uzimali su svoje stvari, uključujući i moćne čakije koje bi ponovo zadenuli za ukrasni pojas.

Ušao sam među poslednjima u avion i shvatio da je letelica prepuna naoružanih ljudi!

Većina putnika za pojasom je imala bodež.

Pomislio sam u tom trenutku da usluga u avionu mora biti izuzetna, jer greška bi stjuarde mogla skupo koštati…

Sutradan u cik zore, odlični toyota džipovi kojima su sigurno upravljali skoro golobradi momci, povezli su nas na putovanje kroz Hadramaut visoravan.

Uspinjali smo se polako samom ivicom ogromnog kanjona, čije su strme strane dostizale visinu od stotinak metara.

Često smo zastajali praveći foto pauze, potpuno opčinjeni onim što vidimo.

Grand kanjon reke Kolorado ima rivala u Jemenu o kome malo ljudi išta zna.

Potpuno zatečen lepotom prizora, počeo sam verovati u Biblijski potop.

Mora da je tako Džeku izgledao svet džinova kada se uzverao uz stabljiku čarobnog pasulja.

Bili smo potpuno sami, nigde nikog (osim policijske pratnje), sve kao da je bilo organizovano samo za nas.

Stigli smo u Šibam oko tri sata posle podne. Imali smo najboljih nekoliko sati popodnevnog svetla da razgledamo ovo „svetsko čudo“ od grada.

Molim sve one koji nisu videli Šibam da pronađu njegove fotografije na internetu, jer nisam siguran da ću ga dovoljno dobro opisati.

Usred ničega, pred putnikom se uzdiže šuma solitera, pravi pustinjski Menhetn, sa zgradama od sedam i više spratova načičkanim jedna uz drugu, a sve su napravljene od nabijenog blata!

Nakon što sam dodirnuo jednu, naslonio se na drugu i ušao u treću višespratnicu i dalje nisam bio sasvim siguran da li sanjam.

Nekoliko hiljada stanovnika Šibama nenametljivo su nam dopustili da prošetamo naseljem.

Duboko posvećeni islamskoj veri, žive veoma skromno i smatraju se potomcima Muhamedovog plemena.

Moram priznati da Šibam mnogo bolje izgleda iz daleka, jer su uličice između solitera prašnjave i neuredne, prepune kozjih brabonjaka, zidovi zgrada mestimično ispucali, a vrata i prozori krnjavi, ali ipak sve to zajedno predstavlja spektakularan doživljaj!

Malo kasnije, udobno se smestivši na uzvišenju s druge strane puta, imali smo priliku da posmatramo kako Šibam menja boje pod zracima zalazećeg sunca. Ponovo je izgledao očaravajuće, kao dobro našminkana stara dama…