Jemen: Tajne palate na steni

Palata se nalazi u vadiju (waddi), širokom isušenom koritu reke usečenom u obližnja brda.

Osim što vadi to nije. Jemen ima dva lica, jedno suvo i polupeščano i drugo, zelenoplavo.

Kišna sezona u Jemenu traje kratko, ali je snažna (mada u poslednje vreme ume da omane), toliko snažna da mnoge reke ožive, koritima poteče bujica, sve ozeleni i procveta.

Ulica koju smo najčešće koristili vozeći se kroz Sanu u stvari je veliki kanal koji se tokom kišne sezone ozbiljno napuni vodom. Tako se vadiji dobro „napiju“ vodom koju koriste tokom čitave godine, što im daje veliku plodnost.

Čitav Jemen je umrežen vadijima i klancima koje su probile reke, kao telo krvotokom. Otuda njegov poljoprivredni, za sada nedovoljno iskorišćen potencijal.

Vlasnici vadija bila su plemena, a poglavari su imali privilegiju da u njemu podignu palatu.

Jedan od njih izabrao je neverovatno mesto, uspeo je da „zalepi“ interesantno zdanje na vrh uzvišenja širokog koliko i osnova dvorca.

Ako igde na svetu postoji nešto što više podseća na čardak ni na nebu ni na zemlji, molim da mi se to javi.

Truckavim, poluasfaltiranim putem stigli smo do široke zaravni sa parkingom i čajdžinicom, da bi odatle krenuli peške, neravnim putem ka palati.

Dobrodošlicu su nam poželeli lokalni klinci, od kojih je svaki drugi bio naoružan kalašnjikovim.

Želeli su da se slikaju sa nama uz neznatnu nadoknadu. Kako odoleti, slikanje sa jemenskim Boškom Buhom i Sirogojnom?! Jedan od njih ponosno je na ruci nosio povećeg orla.

Okruženi našom maloletnom armijom, približili smo se ivici vadija. Pred nama se odjednom pojavilo bogato zeleno područje, potpuno skriveno u velikom klancu sivkastih planina.

Palme, maslinjaci, žito, mali arapski Šangri La pun života, ležao je na tridesetak metara ispod nas, a svuda naokolo kalašnjikovi i orao. Gotovo nadrealno.

Usred zelenila uzdizala se stena i na njoj palata. Bila je kitnjasta kao svadbena torta Paris Hilton, ali joj je to pristajalo u ovakvom okruženju.

Sasvim plavo nebo bilo je odlična pozadina.

Sećam se da sam unutar zdanja razmišljao na čemu li je bio enterijerista, jer svaka soba je bila drugačije ukrašena. Palata koja se danas može obići, podignuta je 1930. godine, ali je starost prvobitnog zdanja nepoznata.

Razorena od Turaka, restaurirana je više puta tokom XVIII i XIX veka. Za drevno oružje i vojnu taktiku, ovo je bilo neosvojivo mesto.

Sa terasa dvorca se kao na dlanu video čitav vadi i okolna brda. Ovde je moralo biti jako romantično. Eh, kada bi se lišće kata moglo menjati za bocu dobrog vina…

Odlomak iz knjige „Bukirano“. Autor je kreatot dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel