Jovan Dučić: Rodoljub, pesnik i diplomata

Otac Andrija, poginuo je u Hercegovačkom ustanku godinu dana nakon Jovanovog rođenja. Jovan je imao stariju sestru, kao i polusestru i polubrata koje je dobio kada mu se majka Jovanka preudala.

Osnovnu školu završio je u Trebinju, a u Mostaru završava trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađao je od 1890. do 1891. u Sarajevu, a 1893. maturira u Somboru.

Iste godine dobija posao učitelja u Bijeljini, međutim ne zadržava se dugo na ovom radnom mestu jer su ga vlasti prvo stavile pod istragu, a zatim i proterale iz grada zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ i „Oj, Bosno“.

„Oj, Bosno“
Mučenice sveta…
Prkoseć buri grdnih vjetrova
Što t’zimom biju čarobnu grud,
Ti nosiš teret ropskih okova,
Ti nosiš sudbinu i udes hud…

„Otadžbina“
Ne trza te užas bjede,
nit’ te trza užas rana,
Mirno spavaš mila majko,
teškim sankom uspavana.
Zarudiće ljepša zora,
Ljepšem dobu svanut dani…

Zabranjeno mu je da radi kao učitelj u srpskim školama u Bosni i Hercegovini, ali on ipak uspeva da se zaposli u pravoslavnoj školi u manastiru Žitomisliću. Vlasti su i za to saznale, a Dučić je tada odlučio da se više neće baviti učiteljskim poslom.

Prognanstvo iz Mostara uticalo je i na njegovu vezu sa bivšom učenicom trgovačke škole Magdalenom Nikolić. Naime, njihova tajna veridba prekinuta je Dučićevim proterivanjem.

Oni su se dopisivali nakon rastanka, a navodno je Magdalena odlučila da više neće izlaziti iz kuće. Tražila je da joj na spomenik uklešu da je ona bila i sama pesnik, ali i prvo nadahnuće Jovana Dučića.

Pesma „Samohrana majka“ je prva Dučićeva pesma, a objavio ju je 1886. godine u listu „Golub“. Listovi „Neven“, „Cetinjske Zore“, „Bosanske Vile“ objavljivali su njegove pesme, a počeo je i da piše nacionalističke članke i eseje.

Nakon zabrane da se bavi učiteljskim poslom, Dučić sa Aleksom Šantićem i Svetozarom Ćorovićem osniva književni časopis „Zora“ u kojem je on bio glavni urednik. Objavljivao je prevode sa nemačkog i francuskog, ali i eseje i rasprave o knjigama, slikama i aktuelnim svetskim dešavanjima.

U listu „Zora“ 1901. godine objavio je svoju prvu zbirku pesama, ali je zajedno sa Ćorovićem otpušten sa posla i priveden, a nakon izlaska iz pritvora upisao je studije prava u Ženevi.

Početkom jeseni 1904. godine u Narodnom pozorištu izvedena je njegova drama „Krunisanje Dušanovo“.

Diplomatska karijera

U Ministarstvu inostranih dela Srbije 1907. godine je postao pisar, a tri godine kasnije ga postavljaju za atašea u Carigradu, pa zatim u Sofiji.

U periodu od 1912. do 1927. diplomatsku karijeru gradio je u Rimu, Atini, Madridu, Kairu, a bio je i delegat u Društvu naroda u Ženevi.

Zbog takozvane „Ženevske afere“ privremeno je penzionisan na dve godine. Prema navodima, Dučić je u Ženevi postao prijatelj porodice Vogel, toliko dobar prijatelj da je smatran njihovim članom. Gospođa Vogel optužila ga je da je on otac deteta koje je njena ćerka Antoaneta rodila i pretila je sudom ako ne prizna očinstvo.

Ispostavilo se da Dučić ne može biti otac deteta jer je u kući Vogelovih proveo pet meseci za koje se Antoaneta već porodila. Ipak, ova optužba odjeknula je svetom, a kako su o njoj pisale sve novine, negativno se odrazila na Dučićevu diplomatsku karijeru.

Nakon dve godine pauze, vraćen je na mesto otpravnika poslova u Egiptu. Ubrzo postaje dopisni član Srpske krajevske akademije, a 1931. njihov redovni član.

„Suncokreti“ (deo pesme)

U tužnom oku suncokreta,
Što nemo prati neba bludnje,
Tu su sve žeđi ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve žudnje.

Šume u strahu svom od mraka:
„Bog je pomalo sve što zari;
I svetlosti je jedna zraka
Mera i cena sviju stvari!…

Diplomatsku karijeru nastavlja u Budimpešti, Rimu, Bukureštu, a zatim biva prebačen u Madrid. Tamo će ostati sve do trenutka kada Kraljevina Jugoslavija prekida diplomatske odnose sa Španijom nakon njenog priznavanja Nezavisne Države Hrvatske.

Tokom njegove diplomatske karijere pisao je putopise i pisma, a od njegovih eseja izdvaja se onaj o Bori Stankoviću, kao i delo „Blago cara Radovana“. Njegove pesme kritičari su ocenjivali kao skoro pa savršene, a opet pisane jednostavnim jezikom i razumljive svima.

Dva osnovna motiva njegove poezije bili su priroda i ljubav, a poezija je odisala setom i melanholijom, svešću o prolaznosti i tugovanju i sumornim raspoloženjem.

Neke od najleših pesama nastale su u ciklusima „Jutarnje pesme“, Sunčane pesme“, „Pesme ljubavi i smrti“, „Večernje pesme“.

Dučić je iz Španije prešao u Sjedinjene Američke Države gde je u gradiću Geri u državi Indijani živeo kod rođaka Mihajla. Tu je umro 7. aprila 1943. godine od upale pluća, a njegovi posmrtni ostaci prenešeni su u portu manastira Sveti Sava u Libertvilu.

Njegova poslednja želja bila je da bude sahranjen u Trebinju, što je ostvareno 22. oktobra 2000. godine. U njegovu čast, pesnička nagrada „Jovan Dučić“ dodeljuje se svake godine u Trebinju tokom manifestacije „Dučićeve večeri“.

„Pesma ženi“

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
moja reč u šumu; moj korak i bludnja;
samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost, neka
tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.