Kad je Pčinja bila mirna reka

Muškarac je na području Pčinje bio je pečalbar, argat, trgovac stokom, putnik, pa i ratnik, dok je žena, majka i supruga, brinula o kućnom pragu i bila „direk na kuću“. Za vreme Turaka ovo je bio hajdučki, a kasnije i komitski kraj, posle drugog rata pečalbarska sudbina vukla je ljude daleko od roda rođenog:

„Naša kuća će da se zatre“, „Nema na koga da prenesemo slavu“, „Kraj na nas, kraj na našu slavu“, govorilo se nekad, a danas su to slike utemeljene zbilje. Za upozorenja je kasno. Vreme je pretočilo slave, panađure i svece u prazninu. Ostali su zapisi u delima Borisava Stankovića koji je poreklom iz sela Koćura iz roda Kristinci, koji su izraziti planinci. Borin školski drug Milan Vlajinac zapisao je kao književnikovu karakteristiku „netrpeljivost i urođenu naprasitost“. Zlatanović konstatuje: „U piščevoj tvrdokornosti i ćudljivosti bilo je nečeg što je podsećalo na njegovo gorštačko poreklo.“ Sa područja Pčinje su Janja Vlajinac, Milan Vlajinac, profesor Beogradskog univerziteta kao i mnogi drugi.

U četiri osnovne škole u Trgovištu, Radovnici, Novom Selu i Donjem Stajevcu, pre samo pet godina bilo je čak 565 đaka, sada se mogu mnogo lakše prebrojati i bez digitrona sabrati. A, samo pre tri decenije bilo je 1.690 đaka, pre rata i mnogo više, a o njima svedoči i priložena fotografija. Škole se zatvaraju, nema svadbarskih veselja. Ognjišta su zagasla, iako ovde postoje prirodni uslovi za opstanak i prosperitet. Malo gde je toliko prostranih pašnjaka i toliko izvorske vode. Lov i ribolov, ma koga to interesuje danas.

Kad je reka Pčinja poplavama skrenula pažnju srpskoj javnosti na ove ljude bio je to samo povod da se neko seti Trgovišta i ovog regiona. Zabrujale su mašine, podignuta brana, sazidano nekoliko mostova. Tek kao privid za neki novi život i nadu u dane koji imaju vedrinu proleća. Zujale su kamere. Novinari ispisivali redove običnih ljudskih sudbina. Huk koji se utišao kao što to često u nas biva, do možda neke naredne ne daj bože nesreće, ili političko izborne zgode.

Možda su i poslednje poplave vezane za uobičajeno mitsko gledanje na izvore na ovom području. Tako je u dolini Pčinje, nedaleko od manastira Sveti Prohor Pčinjski nekada bila Manastirska česma. Po predanju tu je dolazio pustinjak Prohor da pije izvorsku vodu, a odavde se ona na konjima nosila u sela u brdima, uz veru u čudesnu moć lekovitosti. Česma je zapuštena, a voda i dalje teče i sa sobom nosi vreme čija je odrednica zaborav.

Po nesreći se podsećamo na lepši deo istorije ovog kraja. A, to lepše je daleko i teško da će se povratiti, bar ne u skorije vreme. Pa ostaje samo da ovakvi zapisi ostanu makar na korist za istoriju sadašnjeg tihog umiranja celog jednog kraja na jugu Srbije, s prebogatom riznicom svakojakih osobenosti.