Teško je biti numera, gospodine – kaže mi jedan pedesetogodišnjak, dok stojimo u redu, u pretesnom i jadom obojenom hodniku NSZ u Leskovcu ili kako je narod davno prozvao – Biro za nezaposlene.
?
– Ne shvatate, i vi ste isto samo broj, videćete, gospodine.
?
– Tako sam se i ja prvi put čudio, sada mi je svejedno. Bolje je da budem ovde broj, nego na drugom mestu, gospodine.
Tek sam ga delimice razumeo. U ruci je držao evidencioni karton Nacionalne službe za zapošljavanje. Istrgao ga iz poderanog kaputa, otvarao i zatvarao, malčice se naginjao napred, kao da je tražio tračak svetlosti u prepunom hodniku.
– Trebalo bi da se javljam svakog trećeg u trećem danu meseca.
– Da, u redu je, gospodine. Danas je treći.
Klimnu glavom kao da je hteo da mi se zahvali, a onda nekako srdito prozbori:
– Vidite, gospodine, ja sam ovde svakog trećeg već četvrtu godinu. Niko mi ništa ne nudi, samo traže da se prijavljujem.
– Pa to je u redu, kao da sam tešio čoveka i sebe.
– Šta je tu u redu? Ništa ovo nije dobro! Mogli su bar da kažu da za nas nema posla, i kvit.
Krenusmo napred, korak-dva, još nismo ni blizu ulaza prostorije u kojoj bi trebalo da se javimo. I on, i oni, i ja.
– Zar ste i vi u redu – upita.
Ne znam šta da mu kažem. Bolje je da ćutim, jer ću tako više reći od dugog, nepotrebnog objašnjavanja. A u sebi preturam, sabirem se, ljutim, osećam bes i neku tupu tugu.
– Da – ipak izustih, kao da sam sebi u bradu govorio.
Pogleda me nepoznati, pruži ruku, izgovori nemušto ime i nastavi da priča:
– Ja sam od srednje škole gradio ovu zemlju. Sada sam bez posla. Sramota! Oni što se napljačkaše, dele lekcije. Kažu, sve su pošteno zaradili. Samo, vele, ne pitajte kako smo došli do prvog miliona. Čuj, ja toliko ne mogu da zaradim za celi život!
Nasmeših se sebi surovo, uhvatih ruku u pokretu, htedoh da ošamarim svoje uzavrelo lice, da sebe opomenem. Ćutao sam, ne opsovah. Prostruji mi kroz glavu misao gimnazijskog prijatelja: „Kad si u velikoj nevolji, pravi se da si bar gluv! Tako i muka nema neko naročito značenje.“
– Vama kravata ovde nije potrebna. Kad je čovek nezaposlen, mora da je u poderanom odelu. Bez mašne.
Opet pomislim da budem grub, ali me nadvlada davno izrečena poruka prijatelja izgovorena u gimnaziji: „Sve godine posle ovih ne moraš da računaš da su deo tvog života.“
Iz velike gužve dopirao je glas jednog mladića: „Gospodo i starci, za vas je dan završen!“
Zbuni nas ta poruka, ali smo je čuli kao da je nije ni bilo.
Odjednom, otvoriše se vrata prostorije u kojoj je trebalo da se prijavimo. Mlada žena – kao da je sa modne piste sišla – saopšti glasom koji mi je delovao podrugljivo:
– Pao sistem, kompjuteri ne rade!
Vrata se naglo zatvoriše. Čuo se žagor, neki opsovaše, više da uteše savest.
Odabrano, staro društvo, čekalo je moj dolazak u kafani kraj reke. Nisam mogao da im saopštim nijednu utešnu vest. Sanjam posao i kada sam budan. Srećom, njihove priče su bile vesele.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
