Kad su lađe išle preko brda

Kompleks Fatih građen je od 1463. do 1470, na mestu Crkve svetih apostola. Bio je to „čitav šeher“ – biblioteke, bolnice, osam medresa, karavansaraj, tržnica, hamam, narodna kuhinja…, ali posle nekoliko zemljotresa malo je šta ostalo.

Sadašnja džamija završena je, po novim projektima, 1771. Sva je u skelama, opet se rekonstruiše. Ne žalimo mnogo – ovako „podmlađena“ i različita od originala može i da se zaobiđe. Na sreću, Fatihovo turbe nije zatvoreno.

Tu, dakle, pored džamije, u velikom dvorištu koje Orhan Pamuk škrto opisuje kao „čudesno“, ostavljajući nama da otkrijemo na šta tačno misli, počiva sultan Mehmed II, jedan od osvajača koji su krojili i prekrajali istoriju. I geografiju.

Njegova grobnica sa elegantnom talasastom nadstrešnicom podseća na našu „Dejtonku“, srušenu besmisleno i bezobzirno pre nego što je navršila dvadesetu. Tu je i skromno turbe jedne od njegovih žena, Prolećne Ruže (Đulbahar), majke Bajazita II.

Mehmed II osnažio je sve očeve ugovore, što evropskim zemljama stvara prijatnu iluziju o njegovoj miroljubivosti, pa i nesposobnosti, ne slute da se baš on sprema za „najveću pobedu islama“. Bio je obrazovan, poliglota, ljubitelj umetnosti… I okrutan.

Kada je počeo da gradi novu tvrđavu na Bosforu (naspramnu je 1394. podigao Bajazit I), poslednjem vizantijskom caru Konstantinu Dragašu bilo je jasno da se priprema nova opsada.

Znao je to i ugarski livac Urban pa mu je ponudio svoj izum: ogromne, dotad neviđene topove. Vizantija to nije mogla da plati, bila je ono što će Otomansko carstvo postati četiri veka kasnije, „bolesnik na Bosforu“. Urban je našao boljeg kupca, Mehmeda II.

Iz tadašnje prestonice, Jedrena, do bedema grada ogromna turska vojska išla je 15 dana. Topovi su do azijske obale Bosfora dopremljeni snagom (i mukom) ljudi i volova, do evropske brodovima.

Ali kako uploviti u Zlatni rog kad je zatvoren neraskidivim lancem? Sultan je naredio: brodovi do Zlatnog roga neće ići morem, nego preko brda.

Nadrealni prizor lađa koje „plove“ po zemlji (zapravo balvanima premazanim lojem) sjajno je opisao Stefan Cvajg (Zvezdani časovi čovečanstva).

Carigrad je osvojen, vojska je dobila uobičajenu nagradu – trodnevnu pljačku, a 21-godišnji sultan prvo ide u Svetu Sofiju da bi s kupole posmatrao pokoreni grad i razmišljao „o nepostojanosti i nepouzdanosti sveta“ (Radoslav Petković). Sveta Sofija će ubrzo postati džamija.

Jedini Fatihov portret naslikao je Đentile Belini, doveden iz Venecije da ukrasi Topkapi saraj. Slika je bila u Londonu, a gradonačelnik Istanbula nedavno je na Tviteru objavio da je letos kupljena na aukciji i vraćena kući. Turska planira da otvori i prvi muzej otomanskih sultana, a počeće od Mehmeda II.

Izlazimo iz džamije, kiša pljušti. Bežimo pod strehu nekog dućana, gazda nam dodaje šamlice, sedamo, duva vetar, kišobrane držimo ispred sebe, kao štit. Najzad dolazi taksi, žut, kao njujorški.

U autu zaboravljam kišobran. Umesto novčića bačenog u fontanu.