Kad žena peče rakiju

Među rakidžijama danas, bogami, ima i rakijašica. A njihovi proizvodi nimalo ne zaostaju za onim koje proizvide kolege, naprotiv.

Jedna od njih koja je krenula tim, ne samo teškim i trnovitim već bi se komotno moglo reći „ljutim“ putem je naša sagovornica, novinarka Jovanka Marović, vlasnica Podruma „Dramić“ iz šumadijskog sela Cvetojevac u blizini Kragujevca.

Podrum „Dramić“ je registrovan za proizvodnju pića pre nešto više od tri godine.

– Mi imamo našu šljivu – čačansku rodnu i od nje proizvodimo „Dramićku ljutu“, prepečenicu. Takođe, imamo ali manje količine „Dramićeve bistre“, od ranke, stare 30 godina. Šljivu skupljamo samo zrelu i zdravu. Kada je uzmeš u ruku, tu koja ide u kazan, da možeš da je pojedeš. Od takvih plodova, iz kace u kazan, iz kazana u bure i iz bureta u flašu pravimo našu rakiju, kaže Jovanka Marović.

U rakiju, kao i džibru od koje se peče na tradicionalan način se ništa ne dodaje, kvasac, šećer… slično „za čim umeju da posegnu“ pojedini rakijaši.

Proizvodnja, odnosno količina ispečene rakije, kao i sve što je skopčano sa prirodom zavisi baš od nje.

– Prošla godina je bila berićetna za rakiju i ispekli smo skoro sedam hiljada litara. Ove je podbacila (godina, ne rakijaši) i šljiva je svuda loše rodila. Pitanje je da li ćemo da ispečemo i 1.000 litara, sumira naša sagovornica.

Porodična priča starija od veka

Njen podrum kao registrovana destilerija postoji tek četvrtu godinu ali je priča i tradicija pečenja rakije u cvetojevačkoj porodici Nikolić – Dramić mnogo duža i traje već više od veka. Sve je počelo još 1919. godine kada su se petorica braće Vlaja, Svetolik, Velja, Toma i Radosav (pradeda naše sagovornice) posle prelaska Albanije i Solunskog fronta vratila iz Velikog rata.

– Oni su se svi vratili živi, što je zaista retkost, a njihov otac, moj čukundeda nije. Moja čukunbaba koja je rat provela održavajući kuću, imanje i pet snaja na okupu, po njihovom povratku pravi za selo revolucionaran potez i „rastura“ porodičnu zadrugu podelivši svakom od sinova po ravnopravnu petinu imanja i očevine, započinje hronologiju „Dramićke ljute“ Jovanka Marović.

Neki su se potom preselili u Kragujevac a drugi ostali da žive u Cvetojevcu, ali su svi pekli rakiju. Vrlo brzo su posle Prvog svetskog rata dobili porodični nadimak – rakidžije.

Na etiketi „Dramićke ljute“ je porodična fotografija iz 1926. godine svih petorice rakidžija Nikolića – Dramića. Svi su u odelima, sa šeširima, a jedino detalj oko obuće cipele ili opanci otkriva oku pažljivog posmatrača (treba ponekad gledati i flašu a ne samo u nju) ko se opredelio za gradski a ko ostao veran seoskom načinu života. Pak na etiketi „Dramićeve bistre“ su, kao da sluti da će pečenje rakije jednog dana preći u ženske ruke – tri rakijske gracije, tri sestre (baba tetke) naše sagovornice Simka i Risimka i Danica sa haljinama i frizurama kao iz „Senki nad Balkanom“ a ne kao nešto što asocira na džibru, kljuk i kazan.

Po podeli očevine Jovankin pradeda Radosav podiže 1919. godine kuću koja je danas celokupno posvećena samo rakiji. Prava kuća rakije. U njoj se nalaze burići, baloni, flaše. Veliki deo buradi u kojima se čuva i odležava „Dramićka ljuta“ potiče baš iz te godine i stara su više od veka. Za sadašnje potrebe Jovanka Marović je kupila i nova ali im je zajedničko što su sva isključivo hrastova.

– U pitanju je šumadijski hrast. Kod nas je sve isključivo iz Šumadije, bilo da je u pitanju bure ili ono u njemu, ne bez ponosa ističe Jovanka Marović, podsećajući na dobro poznatu činjenicu „da baš bure, odnosno vrsta drveta od kojeg je napravljeno daje rakiji karakterističnu boju i prepoznatljivu aromu“.

Drugi svetski rat, komunizam, oduzimanje zemlje i imovine sprečio je Nikoliće u daljoj proizvodnji i prodaji ali ne i pečenju rakije. Više nisu bili profesionalne rakidžije ali su je pekli za sebe, iz zadovoljstva, danas bi se reklo – iz hobija. Daleko od toga da su ti „proizvodi“ bili amaterski. Ma, kakvi. Tradiciju pečenja rakije svake jeseni u porodici Nikolić nastavili su deda Milivoje i otac Branko Jovanke Marović. Ne samo da rakija nije prestajala da se peče, već su vodili računa i o zasadu šljiva i porodica nikada nije bila bez barem tri hektara pod ovom voćkom.

Šumadija je šljiva i šljivovica

Skoro vek kasnije i generacije pradedova, dva gubitka posla kao novinarka Jovanka Marović vraća se profesionalno predačkom zanatu. Otac Branko je tu da pomogne iskustvom i savetima, kako Nikolići u šali kažu kao „glavni tehnolog“.

– On rakiju dok se peče, samo proba i odmah zna i to tačno koliko ima stepeni. Gradira je na licu mesta i to bez greške, ističe ona, mada naravno „Dramićka ljuta“ prolazi sve testove i analize bezbednosti i jačine u registrovanoj laboratoriji. Nema, danas, u 21. veku, pa i kad je rakija u pitanju ništa „od oka“ (prigodnije je možda „od usta“).

Jovanka je bila i prva žena koja se učlanila u esnafsko udruženje rakijaša „Šumadijska rakija“. Kolege je nisu dočekale sa nepoverenjem (ono, kao „tradicionalna muška rabota) već baš sa oduševljenjem i kako sama kaže „baš super prihvatili“.

– Posebno im je bilo zanimljivo što sam došla iz druge profesije, novinarske. Udruženje je inače prvo u Srbiji dobilo sertifikat da njegovi članovi proizvode pravu šumadijsku šljivovicu. Postoje mnoge vrste rakije i ona se danas pravi od svakakog voća, ali kad se kaže Šumadija – misli se na šljivu i rakiju šljivovicu, izričita je naša sagovornica.

Udruženje je pre nekoliko godina osnovalo osmoro proizvođača rakije a sada ih već ima preko 20.

– Šumadija je oduvek važila za rakijski kraj i područje. Ali tek kada je Udruženje „Šumadijska rakija“ počelo sa radom, shvatili smo koliko na ovom području ima više registrovanih vinarija nego rakijskih podruma i destilerija. Vinari su sve to još mnogo ranije ozbiljnije shvatali a rakija se nekako „podrazumevala“, kao nešto što svako radi sam, za sebe i kod svoje kuće, kaže ona, dodajući da se sada, polako, taj odnos registrovanih proizvođača vina i rakije izjednačava.

I, možda je proizvodnja rakije ostala tradicionalna delatnost, ali današnji rakijaši moraju da se prilagođavaju novim trendovima i tržištu: HASAP (standard bezbednosti hrane), povećanju akciza (automatsko poskupljenje rakije), da osmišljavaju i ulažu u marketing, pakovanje… Pažljivo se biraju flaše, kreiraju etikete, postoji čitava prateća „rakijska galanterija“ poput čašica sa logom proizvođača, podruma ili destilerije. I baš sa jednom (dobro, više njih) takvom čašicom na kojoj je odštampan zaštitni znak „Dramićke ljute“ završavamo prvi vek ove porodično rakijske istorije sa zdravicom da se piše i njenom narednom „ispunjenom“ stoleću. Živeli.