Kairo (2): Igra vazduha i svetla

Vrata su lučnog oblika pri vrhu, ukrašena arapskim rezbarijama, možda nekim kuranskim ajetom. Na vrata kucamo bakarnim zvekirom u obliku ljudskog dlana.

Ponekad je potrebno dugo čekati pre nego što neko iz kuće čuje lupanje na vratima. Unutra, pred nama se ukazuje hodnik koji posle dva koraka naglo skreće, što onemogućava da se vidi unutrašnje dvorište. Na kraju hodnika stižemo pred divan vrt, u čijoj je sredini fontana ukrašena raznobojnim mermerom.

U dnu dvorišta vidimo bunar za vodu. Ovde vlada toliki mir i toliki dremež u vazduhu, da se može steći utisak da u kući nema ni žive duše. Vrata su zaključana, a ženske odaje su odvojene na spratu tako da žene mogu da gledaju na dvorište kroz ove lepe mašrabije prefinjene izrade.

Zaista, osećanje udaljenosti od ulične buke i vreve sve je jače. Kako je samo vešt bio projektant koji je ovu kuću izgradio! Vaš sused ovde ne može da vas vidi, niti gost može da vidi harem, a opet, preko mašrabije i promaje može da uđe velika količina vazduha i malo svetla.

Ako bismo se popeli u sobe na gornjem spratu i uspeli da uđemo u haremluk, ženski deo kuće, shvatili bismo da topla klima nije bila jedini činilac koji je uticao na izgradnju i oblik kuća, već su to bili i uslovi koji su vladali u egipatskom društvu: društveni položaj žene, atmosfera odnosa koji su vladali između samih emira, kao i stav visokih zvaničnika države prema njima.

Sve ovo se odražavalo na staru egipatsku kuću.

U stare kairske kuće koje su sačuvane do danas spadaju:

– palata Musafirhana u kvartu Darb Tablavi, u Gamaliji;

– Suhejmijeva kuća u Darb Asfaru, u Gamaliji;

– kuća Mustafe DŽafera u ulici Muiza Lidinilaha, u pravcu Darb Asfara;

– Muhibudinova dvorana u Kadijinoj kući, u Gamaliji;

– dvorana emira Bištaka u ulici Muiza Lidinilaha;

– kuća DŽemaludina Dahabija u kvartu Hoškadam, u Guriji;

– Senarijeva kuća u kvartu Sejida Zejneb.

One čine skup kakvog nema ni u jednoj prestonici, gradu ili zemlji na celom svetu. Uz to, ove kuće predstavljaju značajno arhitektonsko, umetničko i kulturno nasleđe i daju nam vernu sliku egipatskog društva.

U stilu i formi ovih kuća nalazimo veliku raznovrsnost. Čini se da one po svom spoljašnjem izgledu liče jedna na drugu, ali se zapravo veoma razlikuju.

Uzmimo, na primer, prostranost i raskoš Musafirhane, dvorca koji je podignut 1812. godine (1193. godine po hidžri), sa svojim brojnim krilima i raznim odeljenjima. Uprkos impozantnosti, to što danas vidimo nije deo koji je ostao od prvobitnog saraja. Saraj je podigao veliki egipatski trgovac Muhamed Muharem 1812. godine (1193. godine po hidžri), a dogradio ga je njegov sin.

S druge strane, u Suhejmijevoj kući, koju je podigao Abdulvehab Tablavi 1648. godine (1057. godine po hidžri), svedoci smo istančanosti, svedene i prefinjene lepote i atmosfere koja je vladala u egipatskoj porodici.

Iz knjige „Kairo u 1000 godina“, prevele s arapskog Dragana Đorđević i Marija Obrenović. Izdavač: Geopoetika