Kairo: Punjeni golubovi i grad mrtvih

Meso je redak gost na egipatskim trpezama, a velika većina stanovnika iz verskih razloga izbegava svinjsko.

Zanimljivo je da je svinja i u drevnom Egiptu bila simbol zla. Razlog je verovatno praktične prirode, jer na visokim temperaturama i u odvajkada sumnjivim higijenskim uslovima, mogućnost zaraza bila je ozbiljna. Najveći egipatski specijalitet, kojim se slade i kopti i muslimani, jeste hamama – punjeni golub.

Ponosu egipatske trpeze često se pripisuju afrodizijačka svojstva. Jedan od vladara poslednje dinastije, rame uz rame po ljubavnom žaru sa čuvenim glumcem Omarom Šarifom, umeo je da pojede čitavih sedam hamama u jednom obroku. Kedif Ismail imao je nekoliko ljubavnih gnezda u Kairu, gde je ispunjavao snove iz 1001 noći svojim mnogobrojnim ljubavnicama.

Najromantičnija od svih njegovih palata, u podnožju piramida, početkom XX veka je preuređena u čuveni hotel „Mena house“.

Često smo na Haliliju jeli golubove u prepunim lokalnim restoranima. Tako se desilo da smo u čast povratka dragog nam prijatelja, napravili lepu proslavu sa punjenim golubovima kao glavnim jelom, a specijalitet smo obilno zalivali „našom“ rakijom, upravo pristiglom iz Srbije. Restoran, kao i mnogi drugi ugostiteljski objekti, nije imao alkoholna pića u ponudi.

Naš prijatelj koji je te večeri vozio, popio je koju čašicu previše i tako smo se na povratku umesto u hotelu, obreli u Gradu mrtvih, koji se nalazi veoma blizu Halili bazara.

Grad mrtvih je srednjovekovno groblje Kaira, gde su vladari mamelučkog i turskog doba uzdizali svoje mauzoleje i zadužbine vitkih minareta.

Tokom devetnaestog i dvadesetog veka, kad god bi bilo teško i gladno vreme, narod je hrlio u prestonicu i tražeći krov nad glavom naseljavao grobnice, a kada su one postale pretesne, od ćerpiča (cigala od blata) gradio je udžerice naokolo, tako šireći ovu oblast. Sada je to ogromno područje u podnožju brda Mokatam, koje broji najmanje milion i po stanovnika.

Tu nam se obreo automobil sa nacvrcanim vozačem i potpuno je normalno što smo ubrzo izgubili ikakvu ideju kojim se putem odatle trebamo izvući.

Bilo je kasno, samo po koja ulična svetiljka je poslednjom snagom pokušavala da pobedi mrak.

Ozbiljniju svetlost rasipale su mestimične vatre oko kojih su sedele pogrbljene prilike. Stali smo pored jedne grupice da bojažljivo priupitamo za pravac. „Odakle ste“, pitali su okupljeni, a kada su čuli odgovor, usledilo je uobičajeno – „Tito-Naser“! Pozvali su nas na čaj koji se kuvao u ulubljenom loncu, a čaj se u Egiptu ne odbija.

Dobili smo niske hoklice da sednemo i na univerzalnom jeziku, uz pomoć ruku, koristeći pomalo usput naučenog arapskog, ispričali jedni drugima mnoge zanimljive kratke priče, praćene salvama smeha, mada sam siguran da često ni jedni ni drugi nismo sasvim tačno znali čemu se smejemo…

Odlomak iz knjige „Bukirano“. Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel