Kairo: Svi nešto rade 1

Otputovao sam u Kairo u proleće 1990. godine na četiri dana i tamo ostao trideset puta duže.

Tako je počela moja ljubav prema zemlji boje peska i Nila. Egiptu se rado vraćam više od četvrt veka i čini mi se potpuno normalnim da ovu pripovest započnem tamo, na ulicama najvećeg grada Afrike…

U Kairu idete u posetu samo onome koga stvarno volite ili onome ko vam je hitno potreban. Svaki, čak i najkraći put, podrazumeva barem tridesetak minuta u vozilu, jer na kairskim ulicama ima previše automobila, preko osam miliona. Ako me u njih umešamo magareće i konjske zaprege, bicikliste, motocikliste i poneku kamilu, dobićemo nerazmrsivo klupko ispunjeno bukom, smogom i peščanom prašinom. Mnogi strani gosti završe posetu Kairu ne prelazeći samostalno ulicu. U početku zaista izgleda zastrašujuće: vozila svih vrsta sa svih strana jurišaju ka vama, a vi treba u jednom komadu da se provučete između njih. U gradu postoje pešački prelazi i semafori, ali retki su i ničemu ne služe – niko ne staje na crveno. Jedan jedini semafor u srcu dvadesetmilionskog grada zaista funkcioniše i vozači stvarno ukoče i poštuju crveno svetlo, ali najverovatnije zbog stalnog prisustva saobraćajne policije na toj raskrsnici. Ulice se prelaze gde god ko poželi, što zapadni čovek, naviknut na disciplinu, ne može da razume – jer ne ume da čita nepisana pravila koja i te kako postoje i postavljaju pešaka kao najzaštićenijeg učesnika ove naizgled haotične igre koja čoveka uči strpljenju i ljubaznosti. Nervoznima u Kairu nema mesta. Ovde je važno obaviti posao, a da li će se to desiti baš u planirano vreme, nije toliko bitno.

Utisak koji stranci često ponesu odavde – da niko ništa ne radi – potpuno je pogrešan. U Egiptu svi nešto rade, ili barem to pokušavaju. Ne smemo zaboraviti da će ovaj narod uskoro brojati sto miliona ljudi, a živi na manje od pet procenata obradivih površina većinom peskovite domovine. Zato su turisti jedan od izvora sreće u Egiptu. Za učinjenu uslugu, bilo kakvu, očekuje se napojnica „zahvalnosti“. Za bilo kako urađen bilo kakav posao – funta ili dve. Pitam se da li se ikada neko od putnika pozabavio ovim pitanjem. Stotinu puta učinjena usluga na dan, dodavanje papira u toaletu na primer, donosi preko stotinu funti na dan (oko 12 evra). Od najsitnije usluge može se zaraditi nekoliko prosečnih plata mesečno, što je doprinos samo jednog člana mnogobrojne porodice. Uslov je samo da se posao ponovi beskonačno mnogo puta.

Odlomak iz knjige „Bukirano – priča duga 40.000 kilometara“, izdavač: Laguna

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari