Kako da se ne obazirete na to šta drugi misle o vama?

Volite sebe 100%. Nemojte brinuti šta drugi ljudi misle o vama, to je najveća ljubav prema sebi. Ako ne volite sebe, stalno ćete brinuti šta drugi ljudi misle o vama.

Ljudi koji vole sebe, stalno su nasmejani, puštaju da strah izađe iz njih, teže ka najvišim vrhovima i životnim ciljevima. Kako vaša ljubav prema sebi raste, tako će rasti i ljubav koju dajete gde god da ste.

Nemojte tražiti odobravanja od drugih. Zašto smo opterećeni time šta će drugi ljudi misliti o nama? Zašto težimo u komunikaciji „da nas drugi voli“, „da nam se drugi divi“, „da drugi odobrava sve što uradimo ili kažemo“?! Moramo imati na umu da naša životna misija na ovoj planeti nije „živeti nečija očekivanja“. Naša životna misija je da budemo ono što jesmo, autentični.

Drugi ljudi vas jedan dan vole, uglavnom zbog nečega, pa vas drugi dan ne vole, jedan dan vas bodre, drugi dan vas kritikuju… Ono kako vas ljudi vide se menja, iz dana u dan, iz sata u sat, a ono kako vi vidite sebe ostaje sa vama i u vama zauvek!

Kako da vas bude baš briga šta drugi ljudi misle o vama?! Rešenje problema se nalazi u vama. Na planeti živi skoro 7 milijardi ljudi. Da li zaista mislite da svi oni misle i brinu o vama, o vašim odlukama ili rečima?! Problem leži u tome što oni ne misle uopšte o nama, već mi o njima. Naš problem leži u našoj egocentričnosti. Mi ne verujemo u geocentrični sistem, ali ni u heliocentrični, mi verujemo u sopstveni egocentrični sistem u kojem se ceo univerzum okreće oko nas.

Onoga trenutka kada nekome dozvolimo da nas iz bilo kojeg razloga oceni, proceni, postavi granice… tog trenutka gubimo samopouzdanje. Izgovorite sebi naglas pravu definiciju sebe. Nasmejte se samom sebi u ogledalu. Učinite prvo za sebe, pre nego što učinite bilo šta za druge. Verujte, to nije sebično! Onaj koji ne daje sebi, ne može davati ni drugima, onaj koji ne voli sebe, ne može voleti ni druge. Pravi altruista voli i sebe, a ne samo druge. Najveći prijatelj, ali i najveći neprijatelj živi duboko u vama, a na vama je da odlučite koga ćete izabrati za najboljeg prijatelja.

Prosta fizika kaže da će avion mnogo brže i lakše leteti ako ima manje putnika ili robe natovarene u prtljažniku. Isto je i sa nama, mnogo ćemo lakše i lepše leteti kroz ovu avanturu zvanu život, ako sve strahove, brige, tuđa mišljenja i osude ostavimo na aerodromu.

Jedno moramo imati na umu, a to je da ništa ne treba da shvatamo lično i da niko drugi ne radi ništa protiv nas, osim ako mislimo da možemo kontrolisati šta drugi ljudi misle o nama. Mi ne možemo kontrolisati šta će uraditi drugi ljudi, jedino možemo kontrolisati kakva će biti naša reakcija na to što je neko drugi uradio. Ljudi su slobodnog duha i imaju pravo da misle šta god požele i šta god im padne na pamet, a naše je da biramo. Biramo ljude koji svojim duhom inspirišu naš duh, inspirišu naše talente, savetuju kako da budemo što bolji, motivišu nas, uzdižu i preko naših granica ili biramo ljude koji nas bezuslovno kritikuju, ocenjuju, omalovažavaju, porede, šalju negativnu energiju …

Ko su ti ljudi? Naravno, mogu biti i naši najbliži. Roditelji, familija, učitelji, nastavnici, šefovi na poslu… Prva stvar koju moramo imati na umu je generacijski jaz između nas i njih. Jednostavno, sa šireg aspekta posmatranja, ne živimo u istom svetu. Vremena se menjaju. Ljudi ne mogu videti i razumeti vaše snove i vizije iz jednog prostog razloga – oni jednostavno nisu vi!

Na kraju dana, kada legnete u krevet, onaj kratak trenutak pre nego što utonete u san je ono što ste. Vi sami. U tom trenutku ne postoje tuđa mišljenja i ne postoje tuđe osude. Vi birate kako ćete se osećati u tom trenutku, jer u njemu ne postoji niko drugi osim vas samih.

Mnogo potencijala svi imamo u sebi, ali ni pola od toga neće izaći iz nas i učiniti dobro, ako se ne oslobodimo ove prve i osnovne prepreke: „šta drugi ljudi misle o nama“.

Pitanje je da li postoje raj i pakao posle života, da li ćemo postati kamen ili kokoška kada završimo ovaj životni put. Pakao posle života možda ne postoji, ali sam apsolutno siguran da je pakao u ovom životu robovanje Luciferu koji nam stalno govori šta je najbolje za nas.

Volim da neko drugi završi tekst umesto mene u vidu zaključka, tako da sam se ovaj put odlučio za čuvenog persijskog pesnika i filozofa koji se zove Rumi, a živeo je u 13. veku n.e. Kao objedinjenje cele ove priče, Rumi kaže ovako: „Sve što vidite u meni, to nije moje, vaše je. Moje je ono što ja vidim u vama.“