Kako da trčanje bude uživanje

Ivan Radenković, trener Beogradskog trkačkog kluba, ističe da je kroz Beogradsku trkačku školu prošlo pod njegovim nadzorom 18 generacija i 4.000 početnika u ovom vidu rekreacije, a za čitaoce Danasa objašnjava kako započeti, a potom ni ne odustati od ove zdrave navike.

– Prvo pitanje koje se nameće kada odlučimo da počnemo sa trčanjem je koliko trčati. Koliko kilometara? Koliko minuta? Koliko je dovoljno? Koliko je previše? Svi smo mi različiti. Za nekog je pola sata trčanja previše, a za nekog premalo. Zato je najpametnije da na početku istražite svoje kapacitete i nađete pravu meru. Tri trčanja nedeljno su idealna mera. Počnite sa kilometražom koja vam je izazovna, ali da ne osećate veliki zamor nakon treninga. Da li ste pogodili pravu meru znaćete tako što nakon dva dana, kada krenete sa sledećim treningom trčanja nećete osećati umor i „teške noge“, već želju za trčanjem i svežinu. Naše telo ima sposobnost adaptacije i već nakon par nedelja će se privići na kilometražu koju trčimo. Kada osećate da vam je suviše lako onda odaberite jedan trening nedeljno gde ćete povećati kilometražu ili minutažu za 10 odsto – priča Radenković.

Ono što najviše buni početnike je kojom zapravo brzinom treba da trče i šta ustvari znači pojam lagano trčanje.

– Termin „lagano trčanje“ se ne odnosi na način ili tehniku izvođenja trčanja. Čak je i jezički sporan. Ali volim da ga koristim jer on na najbolji način opisuje vaš subjektivni doživljaj. Dakle, govorimo isključivo o tome kako se vi osećate dok trčite. Prva stvar koju učim polaznike škole trčanja je da svoj tempo trčanja određuju prema osećaju prijatnog zamora. To uopšte nije lak posao. Većina ljudi koja počinje sa trčanjem dolazi sa već formiranim uverenjima i obrascima koji se baziraju na tome da je trčanje nešto što je izuzetno brzo, neverovatno teško i da u svakom trenutku moramo trčimo sa 100 odsto svog kapaciteta – ističe Radenković. Zamislite vozača koji svoj automobil vozi samo maksimalnom brzinom, uvek ide 200 kilometara na sat. Nema svest o tome da postoje sporije brzine, i da sporija vožnja može da mu donese veliko zadovoljstvo dok polako krstari ulicama – zaključuje Radenković.

Na kraju napominje da je ključna stvar naučiti šta znači sporo trčanje.

– Učim polaznike Škole trčanja da trče što sporije. Da osveste da li je prijatno, koji deo tela je najopterećeniji, kako dišu, o čemu razmišljaju, koje emocije im se javljaju, da li osećaju bolove. Trening je stres. Izlaganjem našeg organizma stresu očekujemo povratnu reakciju, odnosno adaptaciju. Ako se izlažemo prevelikom stresu, preteškim treninzima nećemo uspeti da se adaptiramo i brzo ćemo odustati. Dakle, trčimo lagano i sa uživanjem sve dok telo samo ne poželi da ubrza – zaključuje Radenković.