Kako je Argentinac oslobodio Peru od vlasti španske krune

Vicekraljevstvo Peru je bilo središte španske kolonijalne administracije u Južnoj Americi, kojim je iz Lime upravljala takozvana kreolska oligarhija koja je bila lojalna španskoj kruni.

U 18. veku u Južnoj Americi su sprovedene takozvane „burbonske reforme“, kojima su preuređene granice pojedinih vicekraljevstava i osnovana su neka nova. Deo reformi je bila i raspodela teritorija u Brazilu između Portugala i Španije.

Iako su se mnogi vicekraljevi trudili da tokom ovih reformi unaprede život u kraljevstvu, to je uglavnom bilo rezervisano za privilegovano kreolsko stanovništvo. Indogeni Peruanci su mnogo propatili i netrpeljivost prema španskoj kruni je postajala sve veća.

Ovaj bes je stvorio povoljnu klimu za dizanje pobuna u Vicekraljvestvu Peru, i indogeni Peruanci su počeli da gaje nadu da će se konačno izboriti za nezavisnost od Španije

Nada je još više porasla kada su se regije Gornji Peru i Rio de la Plata izdvojile iz nadležnosti vicekraljevstva, što je ukazivalo na slabljenje moći kreolske oligarhije.

Ovo je ohrabrilo poglavicu peruanskih domorodaca Tupaka Amarua drugog da podigne ustanke 1780. i 1781. godine i pokuša da ceo Peru oslobodi nadležnosti španske krune.

Španski lojalisti su uspeli da uguše ove ustanke a Amaru drugi je osuđen na smrt.

Mnogi istoričari smatraju da je Rat za nezavisnost Perua, koji je počeo trideset godina nakon smrti Tupaka Amarua drugog dikrektna posledica pobuna koje je on predvodio.

On je postao mitska figura peruanske borbe za nezavisnost, i bio je velika inspiracija borcima koju su došli posle njega i koju su se trudili da nastave tamo gde je on stao.

Početkom 19. veka moć Vicekraljevstva Peru je ponovo očvrsnula i rojalisti su se brutalno borili protiv svih oni koji su želeli nezavisnost Perua, Argentine i Čilea.

Prvi ozbiljniji pokušaj oružane pobune dogodio se u junu 1811. godine kod grada Takna u Južnom Peruu. Pobunu je predvodio Francisko Antonio de Zela. Smatra se da je ovu pobunu De Zela podigao iz nekih ličnih razloga a ne radi oslobađanja svog naroda, ipak, koji je to lični razlog još uvek se ne zna.

Ova pobuna je pokazala da su oni koji su se borili za nezavisnost u Južnom Peruu znatno složniji i bliži jedni drugima, bez obzira na rasu, ekonomski ili društveni status, od onih na severu.

Još jedan važan pokret za nezavisnost osnovan je od strane domorodaca u Huanukou, on je bio deo prve kampanje za nezavisnost u Gornjem Peruu. Razlog za osnivanje ovog pokreta bila je korumpiranost lokalnih političara i zakon koji je diskriminisao indogene zanatlije.

Najozbiljniji koraci ka nezavisnosti su načinjeni kada su Čile, Argentina i Peru sklopili sporazum 5. februara 1819. godine i tako pripremili invaziju na Limu. Centralna figura ovog pakta bio je argentinski general Hoze de San Martin, koji je verovao da nezavisnot Argenitne ne može biti sigurna dok Španija još uvek vlada u Peruu.

Predvođena generalom San Martinom oslobodilačka ekspedicija je ušla u Limu 27. juna 1821. godine, tada je on pozvao sve stanovnike lime da polože zakletvu nezavisnosti Perua. Potpisivanje Akta o nezavisnosti Perua održano je 15. jula a nezavisnost je zvanično proglašena 28. jula.

Rat protiv Španije se nastavio sve do 1826. godine, kad su se poslednji rojalisti predali, a konačnim porazom španske vojske se smatra bitka kod Ajakuća koja se odigrala 1824. godine.