Kako je Ernest Hemingvej gledao na sreću i inteligentne ljude

Sa osamnaest godina imao je prvi susret sa smrću. U jeku Prvog svetskog rata, mladi Ernest odlazi na ratište u Italiju. Godinama kasnije je u knjizi „Smrt u popodnevnim časovima“, opisao način na koji je njegova trupa prenosila delove raznesenih tela njihovih saboraca kako bi ih dostojanstveno pokopali.

Svedočenje mnogobrojnim pogibijama za vreme Velikog rata, prouzrokovalo mu je post-traumatski poremećaj. Ne mogavši da prevaziđe jezive scene kojih se često prisećao, pisac se već tada odaje alkoholu.

Iako je rat ostavio velike posledice na njegovu psihu, Hemingvej nastavlja da kao ratni dopisnik izveštava u Grčko-turskom, Španskom građanskom i Drugom svetskom ratu.

U mnogim piščevim delima su opisani svirepi doživljaji sa ratišta.

„Volim da spavam. Moj život ima tendenciju  da se raspadne kada sam budan, znate?“

U ispovestima nekim od najbližih prijatelja, Hemingvej je ispričao da ga je majka tokom detinjstva oblačila u suknjice i haljinice. Kako je govorio, to je radila da bi ličio na svoju stariju sestru. Neki smatraju da se njegov čudan odnos sa majkom reflektovao na odnos sa ženama tokom piščevih kasnijih godina.

U ljubavnom životu Ernesta Hemingveja nazire se specifičan šablon. Prvi brak je okončao zbog ljubavnice koja je bila mlađa od njegove tadašnje supruge. Ljubavnicu je kasnije oženio i ostavio kada je upoznao mlađu devojku. Tu devojku, kasnije suprugu je takođe ostavio kada je upoznao 30 godina mlađu, tek punoletnu Meri.

Žene je uvek ostavljao prvi, iz straha da on ne bude napušten.

Sa suprugom Meri je 1954. godine leteo avionom iznad predela Afrike kada se vozilo srušilo. Srećom, oboje su preživeli sa lakšim telesnim povredama. Sutradan, ukrcavši se na drugi avion kojim će otići do mesta na kome mogu dobiti adekvatnu medicinsku pomoć, avion se zapalio.

Oporavljajući se od dve uzastopne avionske nesreće, Hemingvej je bio sprečen da prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za književnost. Njegov govor je na dodeli u Švedskoj, pročitao američki ambasador Džon Kabot.

Potreba Ernestove majke da ga tretira kao devojčicu imala je i druge posledice na piščeve afinitete. U posthumno objavljenom romanu „Rajski vrt“, Hemingvej kroz protogoniste, bračni par, pokazuje interes za lezbejstvo, androginiju i zamenu uloga polova.

Godinama nakon piščeve smrti, spekuliše se da je pisac potencirao svoju muževnost, zainteresovanost za ekstremne sportove i često menjanje emotivnih partnerki kako bi sakrio svoju homoseksualnost.

Da li su alkoholizam, večno glumljenje „pravog muškarca“ i ratne traume doprinele depresiji Ernesta Hemingveja, koja je eskalirala samoubistvom?

 „Život bilo kojeg čoveka se završava na isti način. Jedina razlika su detalji kako je ko živeo i kako je ko umro.“

Tokom svih tih godina, Ernest je stalno putovao i menjao mesto boravka. Od Amerike, preko Evrope do Kube. Iz četiri braka, dobio je trojicu sinova. Napisao je deset romana i više desetina zbirki pripovedaka i novela.

Govorio je da mir nalazi kada piše.

„Ne postoji ništa što se može uporediti sa pisanjem. Sve što radiš jeste da sediš za pisaćom mašinom i krvariš“, rekao je Hemingvej.

Čak petoro članova porodice Hemingvej se samoubilo.

Njegova sestra je izvršila samoubistvo nakon saznanja da boluje od raka. Njegov brat je bio dijabetičar i bolovao je od nasledne depresije. Kada su mu lekari rekli da će mu amputirati obe noge, rešio je da sam okonča svoj život. Hemingvejeva unuka koja je bila poznati model sedamdesetih godina, predozirala se lekovima koje je pila zbog epilepsije.

Iako su kružile kuloarske priče o Hemingvejevoj seksualnosti, ne postoji dokaz koji bi potkrepio te tvrdnje. No, njegov sin Gregorije, otac sedmoro dece, je u svojim kasnim šezdesetim godinama pronađen kako nag sedi na auto-putu u štiklama i sa haljinom u ruci. Utvrđeno je da je poslednjih godina života Gregorije živeo kao Glorija.

Drugog Ernestovog sina, Džeka, je njegova ćerka optužila za seksualno zlostavljanje njene dve sestre dok su bile devojčice. Jedna od njih je kasnije obolela od šizofrenije.

„Sreća je kod inteligentnih ljudi najređa stvar koju znam.“

Šezdeset godina od piščeve smrti, njegov život i dalje budi interesovanja. Nakon dve biografije napisane od strane njegovih sinova, dokumentaraca, ličnih pisama, ispovesti njegovih najbližih, Ernest Hemingvej je ostao enigma, urbana legenda dvadesetog veka.

U književnim delima nobelovca, naziru se fragmenti jedne složene ličnosti. Tri decenije nakon što je za oca rekao da je kukavica zato što se upucao, Hemingvej je pucnjem iz lovačke piške izvršio samoubistvo. Supruga Meri ga je pronašla na pragu porodične kuće.