Kako je Kant gledao na situaciju u kojoj čovek sebe „učini crvom“

Imanuel Kant je rođen u Kenigzbergu u Istočnoj Pruskoj, koji se danas zove Kalinjingrad i pripada Rusiji. Kant je kršten kao Emanuel, ali je, nakon što je naučio hebrejski jezik odlučio da ime promeni u Imanuel.

Njegovi roditelji su bili strogi luteranski protestanti i od malena su ga učili da bude posvećen religiji i da bude skroman. U Kantovom obrazovanju nije pridavano mnogo značaja naukama poput matematike, najviše je učio latinski jezik i tumačio Bibliju.

„Morao sam da uklonim znanje kako bih napravio mesta verovanju“ 

Uprkos strogom hrišćanskom obrazovanju, a možda i baš zbog toga, Kant se, kako je postajao stariji, sve više udaljavao od religije. Umesto u boga, on je sve više verovao u nauku. Neki filozofi ga smatraju ateistom, ali je više onih koji misle da je on agnostik.

Sa 16 godina Kant je upisao Univerzitet u Kenigzbergu i tu je proveo čitavu svoju predavačku karijeru. Na univerizetu je, kod profesora Martina Knucena, učio filozofiju Gotfrida Lajbnica i Kristijana Vulfa.

Kant je zbog Knucenovog učenja postao skeptičan prema tradicionalnom idealizmu, koji je zasnovan na uverenju da je stvarnost plod ljudskog uma, i u svojoj knjizi „Kritika čistog uma“ razvio je teoriju transcendentalnog idealizma koja predstavlja izvesnu suprotnost tradicionalnom idealizmu.

„Svo naše znanje počinje sa čulima, onda produži do razumevanja i završi sa razumom. Ne postoji ništa više od razuma.“ 

U teoriji transcendentalnog idealizma prostor i vreme se shvataju kao skup objekata koje možemo da opazimo. Eventualno postojanje objekata van našeg opažanja može samo da se pretpostavi, ali ne i da se dokaže.

Kant je smatrao da njegovi stavovi predstavljaju „kopernikanski obrt“ u filozofiji. Kao što je Kopernik opovrgnuo shvatanje da se Sunce okreće oko Zemlje, tako je Kant tvrdio da se naša spoznaja ne prilagođava predmetima spoznaje, već obrnuto.

„Prema zakonu čovek je kriv ukoliko naruši prava drugih ljudi. Prema etici on je kriv ukoliko samo pomisli da to učini.“ 

Pored „Kritike čistog uma“ njegova najpoznatija dela su „Kritika praktičnog uma“ i „Kritika moći suđenja“.

U „Kritici praktičnog uma“ Kant se bavio etikom i u toj knjizi je formulisao svoj čuveni koncept kategoričkog imperativa.

Kategorički imperativ je moralni zakon po kome bi ljudi trebalo da rade onako kao bi voleli da i drugi rade, i da se prema drugima ophode onako kako bi voleli da se oni ophode prema njima.

„Radi tako da princip tvoga rada može postati princip rada svih drugih.“

Kant je vodio jako disciplinovan život. Njegove komšije su često govorile kako se može naviti sat po njegovim šetnjama. Nikad se nije oženio, ali imao je jako bogat društveni život, često je provodio vreme sa svojim bliskim prijateljima, voleo je da se druži i bio je jako popularan kao predavač.

Umro je 12. februara 1804. godine u Kenigzbergu, a poslednje reči, koje je izgovorio samo trenutak pred smrt, bile su: „Dobro je“.

„Kad čovek sebe učini crvom ne sme se žaliti kad neko stane na njega.“