Kako je Markes u jednoj rečenici objasnio zašto ljudi stare

Upisao je pravo sa željom da udovolji roditeljima, a nije ni slutio da će mu upravo njegova strast doneti svetsku slavu.

„Znao sam da ću biti pisac, želeo sam da budem pisac, imao sam volju, predispoziciju, energiju i sposobnost da budem pisac. Uvek sam pisao, nikad nisam pomislio da budem nešto drugo, ali nikad nisam znao da ću moći da zaradim za život pisanjem“, izjavio je Markes.

Na svojim studijama prava radio je za univerzitetske novine. Kako su njegovi tekstovi često bili objavljivani i u lokalnim novinama, brzo je bio zapažen i tražen u medijima.

Njegov hrabar tekst o kolumbijskoj mornarici ga je izdvojio kao nepoželjnog za tadašnju vlast. Viđen kao pretnja, poslat je na put u Evropu, pod kapom reportera.

Nadahnuće za literarni rad 

Najvažniji književni izvori, kako kaže Markes, bile su priče o Arakataci, njegovom rodnom gradu i njegovoj porodici, koje mu je ispričao Nikolas, deda sa majčine strane, ali i staratelj.

Pisao je često inspirisan stvarnim životom, a ponekad i svetom mašte, često otežavajući čitaocima jasno postavljanje granice između realnosti i fikcije. Njegov stil nazivan je magičnim realizmom.

Za vreme svog dopisničkog rada u Parizu posvetio je vreme izučavanju američkih književnika što je i uticalo na njegov dalji rad, zbog čega je često upoređivan sa Vilijamom Foknerom i Ernestom Hemingvejom.

Prva knjiga koju je pročitao je „Hiljadu i jedna noć“.

Nobelova nagrada

U godinama objavljivanja dela „Sto godina samoće“, njegovo prijateljstvo sa Pablom Nerudom, čileanskim književnikom, je poraslo i ojačalo. Kad je Neruda 1971. godine dobio Nobelovu nagradu, izjavio je kako je Garsija više zaslužio to priznanje.

Markes, za vreme svog boravka u Španiji piše „Sto godina samoće“, 1967. godine. Roman koji mu donosi svetsku slavu, inspirisan je tkz. ukletom kućom njegove bake.

Često se ističe kako je najuticajnije i najpopularnije delo španske fikcije još od Servantesovog „Don Kihota“ iz 17. veka. Radnja iako komplikovana, ispunjena humorom i cinizmom, dostupna je i razumljiva svima, a cenjena i među najvišim kritičarima.

Uspeh romana je ovekovečen zlatnom bojom Nobelove nagrade za literaturu, osvojene 1982. godine. Dela su mu opisana kao mikrokosmos od strane žirija.

„Nije istina da ljudi prestaju da slede snove jer stare, stare jer prestaju da slede snove“ – Gabrijel Garsija Markes

Svoj kvalitet i neiscrpan talenat je pokazao u mnogim pričama od kojih su najvažnije: „Pukovniku nema ko da piše“, „Zao čas“, „Hronika najavljene smrti“, „Patrijarhova jesen“ i „Ljubav u doba kolere“ – priča o ljubavi na koju se čekalo 50 godina.

Visoko društvo

Putopis „S puta po Istočnoj Evropi“ napisan 1957. godine, pokazuje stanje Sovjetskog Saveza i država pod njegovim domašajem, u periodu posle rata. Gvozdena zavesa nije bila samo metafora, kako kaže levičarski, ali objektivni Gabo.

Markes je uživao počasno mesto u društvu visokih zvaničnika od Mihaila Gorbačova, Jasera Arafata do Fidela Kastra, od kojeg je dobio i vilu u Havani.

Gabo je za vreme boravka u Njujorku, pre odlaska u Meksiko, izveštavao za Prensa Latina – novinsku agenciju osnovanu od strane režima Kastra, kubanskog vođe.

Na Kubi će kasnije i da osnuje svoju filmsku školu, gde će uvideti da pisanje scenarija nije lak zadatak.

Poslednji dani

Sledeća stanica je Meksiko, odatle ga život vodi u Španiju, ali će Meksiko ujedno biti i poslednja stanica, gde će provesti poslednjih 30 godina života.

Godine 2014. izgubio je dugu bitku sa rakom, dijagnostikovanim 1999. godine. Umro je u 87. godini života. Samo mesec dana pre smrti, proslavio je svoj rođendan u susretu sa obožavaocima ispred svog porodičnog doma.