Kako je nauka o duši dobila svest?

Pored izučavanja svesnih procesa i ponašnja, ono što je zajedničko za psihologe različitih disciplina, bilo da se bave marketingom, poremećajima ponašanja ili na primer percepcijom, je da tragaju i za onim psihičkim procesima kojih čovek nije svestan, a koji u velikoj meri utiču na njegovo ponašanje, motive, stavove i emocije. Moglo bi se reći da se psihologija rodila onda kada su naučnici počeli da proučavaju svest koja je do tada bila predmet filozofije, eksperimentalnim metodama preuzetim iz prirodnih nauka. Početkom 17. veka radom francuskog matematičara i filozofa Rene Dekarta, svest zauzima centralno mesto u filozofskim razmatranjima o umu. Nešto kasnije, u Engleskoj, filozof Džon Lok pokušava da odgovori na pitanje kako svest nastaje i od čega se sastoji. Lokov savremenik, nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic, prvi govori o različitim nivoima svesvnosti i pragu svesti i time na mala vrata uvodi pojam nesvesnog u razmatranja o umu. I dok su se filozofi u svojim kabinetima i bibliotekama bavili ovakvom “mentalnom hemijom”, sredinom 19. veka u laboratorijama u Nemačkoj, fizičari i lekari se sve više bave eksperimentalnim proučavanjem fiziologije čula i opažanjem. Tako nastaje psihofizika. Uticaj ove dve struje, empirizma u filozofiji s jedne, i eksperimentalnog proučavanja fiziologije čula sa druge strane, dovodi do rađanja psihologije kao nauke krajem 19. veka. Prvi čovek koji je sam sebe nazvao psihologom bio je Vilhem Vunt koji je osnovao prvu laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju 1879. godine na Univerzitetu u Lajpcigu. Kako je svest definisana kao subjektivni, unutrašnji doživljaj, metod za ispitivanje svesti bio je samoposmatranje – posmatranje i izveštavanje o svesnim mislima i osetima koje čovek oseča pod strogo kontrolisanim, laboratorijskim uslovima.

Međutim, početkom 20. veka, u Americi, dolazi do velike revolucije u psihologiji – 1913. godine Džon Votson objavljuje manifest prema kome cilj psihologije kao nauke može biti samo vidljivo i merljivo ponašanje, a jedini valjan metod objektivno spoljašnje posmatranje. Time su svest i samoposmatranje bili proterani iz psihologije uz obrazloženje da treba da ostanu u domenu filozofije, odakle su i potekli. “…Naša je duša kao neki dom, podeljen u dva nejednaka dela. Vrlo prostrano predsoblje nesvesnoga i prilično tesni salon, u kojem stanuje svest…” pisao je Frojd, početkom 20. veka, u Beču, kada je ideja da je ponašanje u velikoj meri iracionalno, podstaknuto nesvesnim motivima, pa još seksulanim, bila prilično revolucionarna. Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, najzaslužniji je za prisustvo koncepata svesti i nesvesnog u svakodnevnoj upotrebi i pop kulturi. Frojd, po profesiji lekar, razvijao je svoju psihoanalitičku teoriju potpuno nezavisno od psihologije i nije se mnogo osvrtao na razvoj psihologije svoga doba. Osnova Frojdove teorije bila je da nagoni, strahovi i želje iz detinjstva, koje smo tokom odrastanja i vaspitanja potisnuli, kasnije, u odraslom dobu “izbijaju na površinu” u vidu lapsusa, snova i različitih psihičkih poremećaja. U skladu sa tom idejom, Frojd je verovao da osvešćivanje tog potisnutog sadržaja (metodom slobodnih asocijacija, analizom snova ili hipnozom), dovodi do izlečenja i nestanka simptoma. Na istoj pretpostavci se i danas zasniva najveći broj psihoterapijskih pravaca.

Psihoge i danas inspirišu ista pitanja od kojih su počeli Vunt i saradnici krajem 19. veka – na koji način postajemo svesni o svetu koje nas okružuje i od čega se ta svest sastoji. Procesi opažanja i pažnje, pamćenja i zaboravljanja, automatizovanih radnji, izmenjenih stanja svesti (npr. pod dejstvom psihoaktivnih supstanci), procesi donošenja odluka, implicitni i eksplicitni stavovi samo su neki od svesnih i nesvesnih psihičkih procesa koji su danas predmet proučavanja različitih psiholoških disciplina, ali i medicine i neuronauka.

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs