Kako je potonuo radnik sa najpoznatije jugoslovenske novčanice: Tužna priča Arifa Heralića

Jedan od najpoznatijih livaca Zeničke Železare, Arif Heralić, čije su lice milioni ljudi držali u rukama na staim novčanicama od 1000 i starih od 10 dinara, počeo je da se menja. Gotovo da se nije mogao prepoznati nasmejani čovek sa novčanice kakvog ljudi pamte, ispod neobrijane brade, naduvenih obraza, zamršene i duge kose. A glavni osumnjičeni bili su alkohol i neuredan život.

Arif Heralić je u maju 1967. godine već bio u penziji, živeo je u fabrici u gradu čelika. Kuću, gotovo praznu, krasili su smo komadi hleba i prazne flaše po podu, i odvaljeni malter koji se spuštao sa zidova i plafona.

Kako je potonuo čuveni levičar?

Kako index piše, jedan od predstavnika Nedeljne revije 1967. godine, razgovarao je sa Arifom koji je dugo sedeo na svom rasklimanom otomanu. Nije okolisao i krio istinu, govorio je o svojim slavnim vremenima koja su lako iščezla i ostavila posledice u njegov život.
Odlikovan Ordenom rada I reda, II reda i medaljom za rad, Arif Heralić bio je zaista jedan od najboljih radnika železare.
Ispričao je tok dešavanja koji je sledio nakon što je novčanica ušla u opticaj. Prva nelagoda bio je infarkt. Zatim, pročulo se da je suma novca koju je dobio dostigla čak dva miliona dinara, što je dovelo do napada, krađe njegovog novca i, kako je naveo, tada mu je uzeto 150.000 dinara.

Momenat kada je shvatio da se njegovo lice nalazi u rukama miliona ljudi bio je okosnica njegove promene. Obuzet čudnim osećajem, zbunjen dešavanjima potražio je pomoć u rakiji koja se nije pokazala kao prijatelj problema.
Penzionisan  šest godina pre odvijanja razgovora, Arif se požalio da je mogao da radi još bar 20 godina i navodi da mu se jednostavno nije dalo.
Penezija koja se sastoji od 24.000 starih dinara, odnosno 24 novčanica sa njegovim licem i 19.000 dečije pomoći, veoma je mala količina novca, pogotovo ukoliko ste u koži Arifa koji ima jedanaestoro dece i ženu.

Na pitanje čime se bavi i šta radi kada ništa ne radi, Arif je odgovorio: „Čitao sam kako su tamo slikali ženu… I štampali njenu sliku na koricama knjige. I nisu hteli da joj plate. Žena je tužila i osvojila milione. Moja slika je štampana u velikom broju primeraka. A, vidite, i ja želim novac. Svuda sam se žalio, pa ne pomaže. Ako tako ostane, žaliću se i Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Znam prelaze i bogate. Ja ću ići u Ujedinjene nacije…“
Svestan lošeg dejstva alkohola, levičar navodi da se dva puta lečio u Sokocu i da mu je rečeno da ima dijagnostiovanu depresiju. Govori da ga njegov doktor, Geza Čeh, drži na uzdi iako se sam pravda opisujući sebe kao mirnog čoveka.

Sagovornik je želeo da ga uslika, nudeći mu samo sliku, što je odbio. Svega 600 dinara je bilo dovoljno da se predomisli i pošalje sina po rakiju. Kako saznajemo od Arifovog sagovornika, rastali su se a Arif Healić ostao je pored boce.

Izvor: index.hr

Izvor : Yugopapir