Kako je Viktor Igo mislio i pisao o radu, mrtvima i ljubavi

Viktor Igo je rođen u Bezansonu 26. februara 1802. godine. Njegovo detinjstvo je bilo obeleženo burnim događajima u političkom životu Francuske. Kad je Igo imao dve godine Napoleon se proglasio za cara, a sa svojih dvanaest godina svedočio je povratku na vlast dinastije Burbona.

Politički sukobi u Francuskoj tog vremena bili su oslikani i u odnosu Igoovih roditelja. Njegov otac, Leopold, je bio oficir u Napoleonovoj vojci i ateistički nastrojeni republikanac, dok je njegova majka, Sofi, bila katolička rojalistkinja.

Sofi se privremeno rastala od Leopolda 1803. godine i od tada je preuzela dominantnu ulogu u Viktorovom životu i obrazovanju, pa su neke od prvih Igoovih pesama bile posvećene kralju i veri.

Kasnije u životu Igo se odrekao katoličanstva i rojalizma, postao je republikanac i pobornik slobode mišljenja.

Njegov najveći književni uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, koji se smatra ocem romantizma, i jednom od najznačajnijh književnih ličnosti Francuske 19. veka. Šatobrijan je toliko značio Vikotru Igou da je on u mladosti razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“.

Igo je tajno verio svoju drugaricu iz detinjstva, Adel Fuše, jer je njegova majka bila protiv ove veze. Oni se se venčali 1822. godine, godinu dana nakon smrti njegove majke jer je Igo tek tada osetio slobodu da to uradi.

„Muškarac ima samo jednu sigurnu ljubav – ljubav svoje majke“ – Igo.

Prvi roman „Han Islanđanin“ izdao je 1823. godine, a svoju prvu zbirku pesama „Nove ode i različite pesme“ izdao je 1824. godine i za nju je dobio kraljevsku platu od Luja XVIII. Drugi roman „Bug-Žargal“ izdao je 1826. godine, a u periodu od 1829. do 1940. godine izdao je još pet zbirki pesama i već tada je stekao reputaciju jednog od najvećih francuskih pisaca svih vremena.

Iako je bio jako uspešan u poeziji i prozi uspeh njegovih dramskih dela je izostajao. Nikad izvedenu dramu „Kromvel“ izdao je 1827. godine, ta drama je do danas ostala poznatija po Igoovom predgovoru nego po samoj radnji.

U svom predgovoru Igo poziva francuske pisce da se odreknu klasicizma i da njihova književnost bude puna osećanja, a ne racionalna, da se deluje snagom reči i osećanja a ne propisanom formom i krutom konstrukcijom. Tako je pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon objavljivanja „Kromvela“ trajati još godinama.

Jednu eksperimentalnu dramu „Ami Robsar“ izdao je 1928. godine. Pozorišnu izvedbu ove drame producirao je njegov šurak Pol Fuše, ona je izvedena samo jednom i zbog nezadovoljstva publike odmah je skinuta sa pozornice.

„Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić“ 

Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Prvobitno je bila zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, a zabrana je skinuta 1829. godine, ali predstava je doživela veliki neuspeh.

Jedna od najuspešnijih Igoovih drama bila je „Ernani“. Ova drama je bila jedna od najpopularnijih u Francuskoj 19. veka, ali danas se pamti samo kao libreto za istoimenu Verdijevu operu.

Najpoznatiji Igoov roman „Bogorodičina crkva u Parizu“, objavljen 1831. godine, odmah je doživeo veliki uspeh i preveden je na sve evropske jezike. Do danas je više puta ekranizovan uglavnom pod naslovom „Zvonar Bogorodičine crkve“, a Kvazimodo je postao jedan od najprepoznatljivijih likova iz književnosti i filma.

Svoj drugi najpoznatiji roman „Jadnici“ Igo je pisao punih sedamnaest godina. Pravo na izdavanje romana stekla je belgijska izdavačka kuća Lakroa i Verbekhoven, jer su oni ponudili najviše novca. Oni su šest meseci pre objavljivanja delove romana štampali u novinama, što je za to vreme bila jako neobična marketinška kampanja.

„Duboko sam uveren da mrtvi žive dotle, dok ima živih koji misle na njih“ 

Roman „Jadnici“ imao je veliki uticaj na francusku kulturu i politiku, problemi društva opisani u romanu ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine.

Viktor Igo je bio veliki pobornik republike, a politikom je ozbiljno počeo da se bavi 1841. godine kad ga je kralj Luj-Filip postavio za kraljevskog genealoga.

Time je ušao u Visoke odaje kao „pir de frans“ što je ekvivalent engleskog lorda. Igo je sa te svoje pozicije govorio protiv smrtne kazne, zalagao se za slobodnu štampu i samoupravu za Poljsku.

Izabran je u francusku zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu malo pre revolucije 1848. godine i formiranja Druge francuske republike.

Kada je Napoleon III preuzeo vlast 1851. godine i doneo antiparlamentarni zakon, Igo ga je javno proglasio izdajnikom Francuske i francuskog naroda. U strahu za svoj život beži sa porodicom u Brisel, a zatim se seli na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, gde je živeo u dobrovoljnom izgnanstvu do 1870. godine.

„Ko je zamišljen nije besposlen. Rad može biti vidljiv i nevidljiv“ 

Dok je bio u izgnanstvu, Igo je pisao pamflete protiv Napoleona III „Napoleon mali“ i „Priča o jednom zločinu“.

Jednom je Igo uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi smrtne kazne šestoricu Iraca koji su bili optuženi za terorizam. Zbog ovog njegovog čina smrtna kazna je uklonjena iz ženevskog, kolumbijskog i portugalskog ustava.

Kada je Napoleon III 1859. izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima Igo je odbio da se vrati u Francusku, jer je to značilo da bi morao da povuče sve što je do tada rekao o vladi i kralju.

Igo se u Francusku vratio 1870. godine i vrlo brzo je izabran u Nrodnu skupštinu i Senat.

Pored toga što je voleo da piše Viktor Igo je mnogo voleo da crta. Iza sebe je ostavio oko 4.000 crteža. Crtao je uglavnom na papirima malog formata, koristeći crni ili smeđi tuš, fleke of kafe, žar od cigarete. Mnogi njegove crteže smatraju pretečama nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma. Često su ga viđali da crta levom rukom uopšte ne gledajući u papir.

Najviše je crtao u periodu od 1848. do 1851. godine, kad je prestao da piše ne bi li se u potpunosti posvetio politici.

Viktor Igo je umro 22. maja 1885. godine, a njegova smrt je ispraćena javnom žalošću.

„Ljubav je besmrtno i beskonačno žarište u nama, kojeg ništa ne može ograničiti i ništa ugasiti“