Kako je Žorž Klemanso stekao nadimke Tigar i Rušitelj ministarstava

Rođen u Mujeron-an-Paredu, u Francuskoj. Rodom iz Vandee, koja je tokom Francuske revolucije bila žarište monarhističkih simpatija.

Majka mu je bila hugenotskog porekla, protestantkinja.

Otac Benjamin, ateista, nastavio je lekarsku tradiciju porodice Klemanso, te se obrazovao za lekara, ali se nije bavio medicinom, već je bio politički aktivista koji je živeo od svoje zemlje.

Dva puta hapšen zbog aktivizma, svome sinu Žoržu usadio je ljubav prema učenju, radikalskoj politici, ali i antiklerikalizam i delovanje protiv katoličke crkve.

Poput oca, Žorž, lekar po profesiji, nakon studija u Sjedinjenim Američkim Državama, živi u Parizu.

Politikom počinje da se bavi 1870. godine, sa dvadeset dve godine, kada je izabran za predsednika opštine Monmartr.

Nakon šest godina provedenih u opštinskoj upravi, odlazi u francuski parlament, gde vodi leve radikale.

Tokom poslaničkog mandata zalagao se za nastavak francusko-pruskog rata i bio je protiv Frankfurtskog mirovnog ugovora.

Oratorske sposobnosti, sarkazam kojim se koristio, poslužile su mu u rušenju nekoliko vlada. Tako stiče nadimke – Tigar i Rušitelj ministarstava.

Kao protivnik antisemitizma zalagao se za reviziju procesa u aferi Drajfus. Naime, nepravedno osuđeni mladi generalštabov oficir jevrejskog porekla Alfred Drajfus, osuđen je na doživotni zatvor zbog navodne špijunaže u korist Nemačke. Nakon nekoliko godina biva oslobođen svih optužbi i potpuno rehabilitovan.

Klemanso je, s tim u vezi, u svom listu “L’Oror“ objavio pismo Emila Zole “J’accuse“, upućeno tadašnjem francuskom predsedniku, koje je izazvalo krizu Treće Republike i njenog sistema.

Izraziti antiklerikalac, 1901. donosi zakon o zabrani katoličkih redovničkih zajednica i samostana, dozvolivši samo one koji su po njegovoj meri “društveno korisni“. Antiklerikalizam je vukao iz porodičnog doma, gde je vaspitavan u tom duhu.

Iako ateista, dobro je poznavao Bibliju. Bio je stava da ako su Crkva i država strogo razdvojene, ne bi podržao dalje mere koje bi dodatno oslabile katoličku crkvu.

U francusku vladu ulazi kao ministar unutrašnjih poslova, 1906. godine. Iste godine, 25. oktobra, postaje premijer, 77. na tom mestu. Na toj funkciji ostaje do 20. jula 1909. godine.

Kao ministar unutrašnjih poslova nasilno guši rudarske proteste na severu Francuske, kao i proteste vinara na jugu.

Do njegovog sledećeg mandata, izređalo se osam premijera, te Klemanso 16. novembra 1917. postaje 85. premijer Francuske i tu ostaje sve do povlačenja iz politike 1920. godine.

Bio je zagovornik dobrosusedskih odnosa sa Velikom Britanijom i zalagao se ojačavanje francuske vojske, u kontekstu vojnog sukoba sa Nemačkom. Smatrao je da su s tim u vezi francuski političari popustljivi.

Pisanjem, od prvih dana rata 1914, jača moral vojske i napada vladu za neodlučnost. Građane poziva da se žrtvuju kako bi se osigurala pobeda.

U najcrnjim danima Prvog svetskog rata, Poenkare mu 1917. daje mandat za sastav Vlade. Za razliku od svojih prethodnika smirio je unutrašnje neslaganje i pozvao na mir među visoko pozicioniranim političarima.

Među prvim potezima premijera Klemansoa bilo je opozivanje sa dužnosti generala Saraja, koji je francusku vojsku vodio na Solunskom frontu. Na njegovo mesto je postavljen viši diplomatski francuski general Adolf Gijom.

Zalagao se za politiku totalnog rata („la guerre jusqu’au bout“ – rat do kraja) početkom 1918, kada se situacija na frontu pogoršavala.

Njegov osmomartovski govor u kom je zagovarao ovu politiku je ostavio značajan utisak na Vinstona Čerčila, koji će slične govori držati 1940. kada postaje britanski premijer.

Ta i takva politika je značila obećanje pobede pravdom, lojalnošću borcima i teške kazne za zločine protiv Francuske.

Učestvovao je na Versajskoj mirovnoj konferenciji. Pregovori pred potpisivanje samog mirovnog sporazuma su vođeni u Parizu. Prihvatio je 14 tačaka i koncept Liga nacije Vudroa Vilsona.

Govorio je oba zvanična jezika konferencije, engleski i francuski. Iz pregovora je isključio predsednika Rejmonda Poenkarea, ali i sve poslanike, rekavši im da će imati priliku da se o njemu izjasne nakon što bude završen.

Verovao je da je Nemačka industrijski i komercijalno pobedila u ratu jer su njene fabrike bile netaknute i da će se njeni dugovi prevazići manipulacijom, te da će za kratko vreme nemačka ekonomija ponovo biti snažnija od francuske.

Nepoverljiv prema Vilsonu i Dejvidu Lojd Džordžu, ugrožavao je francuski uticaj tokom pregovora. Tokom zastoja pregovora, Klemanso je imao običaj da viče na ostale šefove država, izlazeći nakon toga iz prostorije u kojoj su pregovori vođeni.

Bio je kritičan prema ustrojstvu Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca. Umesto čestitke, kralju u Beogradu šalje neku vrstu saučešća, piše Radoslav Gaćinović.

Na Versajskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine, Klemanso je rekao: „Prilikom zaključenja ove naše Konferencije mira, ja moram, pre nego što siđem sa ovog podijuma da izrazim svoje veliko žaljenje što sa političke pozornice sveta nestaje jedno veliko istorijsko ime, a to je Srbija.”

Kralj Nikola Petrović odlikovao ga je zlatnom medaljom Obilića za hrabrost.

Preživeo je atentat 1919, kada je na njega pucao anarhista Emil Kotin. On je na Klemansoa ispalio više hitaca, iskočivši iz automobila, dok je Klemanso izlazio iz svog stana. Francuskog političara pogodio je samo jedan metak, između rebara, omašivši vitalne organe. Sa tim metkom Žorž Klemanso živeo je do kraja života, jer je bilo previše opasno izvući ga.

O duhu Žorža Klemansoa možda najbolje govori to da se šalio na račun lošeg gađanja svog neuspelog atentatora. Pozivao je da Kotin bude kažnjen zbog lošeg gađanja i neoprezne upotrebe opasnog oružja na osam godina zatvora, sa intenzivnom obukom u streljani. Pitao se kako je moguće da neko tako loše nišani, nakon što je Francuska pobedila u Prvom svetskom ratu.

Ostavku podnosi čim su održani predsednički izbori 1920. godine.

Kritikovao je jednostranu okupaciju nemačkog grada Frankfurta od strane francuske vojske 1920.

Nakon završetka mandata, ostao je politički aktivan. Branio je politiku Francuske na predavanjima u američkim gradovima, privlačeći publiku, ali bez uticaja na promenu američke politike.

Pisao je predsedniku SAD Kalvinu Kulidžu otvoreno pismo 1926, u kom se zalagao za to da Francuska ne plati svoje ratne dugove. Napisao je: “Francuska se ne prodaje, čak ni njenim prijateljima.“

Autor je dve kratke biografije, grčkog državnika Demostena i francuskog slikara Kloda Monea.

Takođe, napisao je dvotomnu knjigu koja obuhvata filozofiju, nauku i istoriju, pod naslovom “Au Soir de la Pensée“.

Na pisanje memoara “Sjaj i beda jedne pobede“ (“Grandeurs et miseres d’une victoire“) podstaklo ga je pojavljivanje memoara maršala Foša. Stigao je da napiše samo prvi nacrt, posthumno objavljen. On nam otkriva da je Klemanso, nazivan i “Ocem pobede“, zapravo i značajan pisac.

Žorž Klemanso, kojeg opisuje kao čoveka koji je Francuze inspirisao da u vremenu nacionalnog pesimizma nađu nadahnuće u rodoljublju, istrajnosti i nepokolebljivosti svog slavnog zemljaka, a Srbe, da se podsete jedne srećnije epohe srpsko-francuskih odnosa i prijateljstva, preminuo je u Parizu 1929. godine.