Kako klimatske promene utiču na okeane i kriosferu?

Okeani, koji pokrivaju 71 odsto Zemljine površine i kriosfera, svi oblici zaleđene vode i zemljišta, su jedinstvena životna staništa i učestvuju u kruženju vode, energije i ugljenika u prirodi.

Krajem septembra ove godine Međunarodni panel za klimatske promene (IPCC) objavio je poseban izveštaj o uticaju klimatskih promena na okeane i kriosferu. U sastavljanu izveštaja, baziranog na 6.981 naučnom radu, učestvovalo je 104 naučnika koji izučavaju klimatski sistem iz 36 zemalja, navodi Milica Simonović u autorskom tekstu za portal Klima101.rs.

Ubrzan porast globalnog nivoa mora

Iako klimatski skeptici tvrde da nivo mora ne raste, novija istraživanja dokazuju suprotno, naime IPCC izveštaj potvrđuje da nivo mora raste povećanom brzinom, a glavni uzrok za to je ubrzano topljenje grenlandskog i antarktičkog ledenog pokrivača. Tokom proteklih deset godina, otopila se duplo veća količina leda grenlandskog ledenog pokrivača, u poređenju sa decenijom pre te, a gubitak antarktičkog leda se utrostručio.

Zaključeno je da ukoliko se prosečna globalna temperatura poveća do 2 °C u odnosu na predindustrijski period, kao što je predviđeno Pariskim klimatskim sporazumom, globalni nivo mora bi mogao da poraste za 30 do 60 centimetara do 2100, a do 90 centimetara do 2300. U slučaju da se emisije ne smanje, a zatim i poptuno obustave, te vrednosti bi mogle biti znatno veće, pa bi do 2300. nivo mora mogao da se poveća čak za oko 3,5 metara.

Dodatni problem predstavlja i nestabilnost Zapadnog Antarktika, istraživači tvrde da je veliki deo njegove ledene ploče prešao tačku preokreta. Očekuje se da će pukotine koje su uočene na satelitskim snimcima dovesti do odvajanja sante leda, površine duplo veće od Njujorka, što bi moglo da destabilizuje ostatak Zapadnog Antarktika, čija količina leda samostalno može da podigne globalni nivo mora za više od tri metra.

Acidifikacija okeana i njene posledice

Možda ste već čuli da okeani apsorbuju od 25 do 30 odsto ukupne globalne emisije ugljendioksida, ali kako to utiče na živi svet koji nastanjuje duboka plava prostranstva?

Nakon apsorpcije, u vodi dolazi do hemijske reakcije u kojoj se stvara ugljena kiselina koja snižava pH vrednost morske vode. IPCC izveštava da je do sada srednja okeanska pH vrednosti opala sa 8,2 na 8,1. Uzevši u obzir da se kiselost menja logaritamski u odnosu na pH vrednosti , zaključuje se da je kiselost porasla za 25 odsto, u odnosu na period pre industrijske revolucije.

Iako su mnogi morski organizmi osetljivi na promenu pH vrednosti, posebno su ugroženi korali, koji usled povećanja temperature vode gube simbiotsku zajednicu u kojoj su sa algama, a koje im sintetišu neophodne nutrijente za rast, dok zbog povećanja kiselosti gube sposobnost da obrazuju krečnjačke skelete. Koralni grebeni su jedan od najraznovrsnijih ekosistema koji obezbeđuju izvor hrane i staništa za oko 25 odsto morskih riba. Čak iako se ispoštuje Pariski sporazum, koralni grebeni će pretrpeti značajan gubitak, usled lokalnog izumiranja u oblastima gde će temperatura vode biti iznad optimalne.

Sa porastom srednje globalne temperature do 2 °C, očekuje se da će se dalji porast kiselosti  zaustaviti na 40 odsto. Ukoliko ne bude tako, u najgorem mogućem slučaju, kiselost okeana bi mogla da poraste za 150 odsto u odnosu na 1850.

Zagrevanje okeana i sve jači uragani

Zamislite da su od sredine dvadesetog veka u okeanima naše planete svake sekunde detonirane dve atomske bombe ekvivalente onoj koja je pogodila Hirošimu, a da se od 1993. svake sekunde detonira njih pet. To bi bila količina toplote koju su do sada usled globalnog zagrevanja apsorbovali okeani, a što je oko 90 odsto od ukupne količine toplote koju je absorbovala cela planeta.

Ovakvo zagrevanje okeana dovodi do nastajanja većeg broja i inteziteta morskih toplotnih talasa, koje karakteriše abnormalna visoka temperatura površinskog sloja vode tokom dužeg vremenskog perioda. Morski toplotni talasi se danas javljaju duplo češće nego osamdesetih godina dvadesetog veka, a negativne posledice koje imaju na morski živi svet zabležene su tokom poslednjih dvadeset godina. Doveli su do smanjena populacija određenih vrsta, nasukavanja morskih sisara na obalu, cvetanja toksičnih algi i izbeljivanja korala.

Naučnici predviđaju da će učestalost morskih toplotnih talasa do kraja ovog veka biti dvadeset puta veća u odnosu na kraj devetnaestog, ukoliko se ispoštuje Pariski sporazum, a u najgorem scenariju, njihovo javljanje može biti i do 50 puta češće.

Iako je teško predvideti kako će porast srednje globalne temperature uticati na učestalost pojave uragana, ono što je poznato jeste da će rast okeanske temperature, zbog povećanog isparavnja, delovati kao dodavanje goriva za njihovu jačinu, zbog čega uragani postaju sve intenzivniji. Zato se očekuje učestalija pojava uragana kategorije 4 i 5, koji su najjači uragani po Safir-Simpsonovoj skali.

Topljenje permafrosta

Kako je obrazloženo u IPCC izveštaju, u zaleđenom zemljištu se nalazi duplo veća količina ugljenika od one koja je trenutno u atmosferi, a na nekim mestima je već došlo do njegovog otapanja. Ako srednja globalna temperatura ne pređe Pariskim sporazumom postavljenu granicu, gubitak premafrosta bi bio oko 25 odsto. U slučaju da nastavimo da sagorevamo fosilna goriva kao sada taj gubitak bi mogao da iznosi i do 70 odsto, kada bi otapanje dovelo do oslobađanja od nekoliko desetina do nekoliko stotina milijardi tona ugljenika i metana u atmosferu do 2100, što bi dodatno ubrzalo klimatske promene. Stavljeno u kontekst ljudskog uticaja, čovek svake godine oslobađa oko 10 mlijardi tona ugljenika, te bi ovaj skok koncetracije ugljen-dioksida u atmosferi bio ekvivalentan višedecenijskoj antropogenoj emisiji.

Posledice sa kojima se suočavamo

Čak i da se u praksi preduzmu neophodne mere adaptacije i srednja globalna temperatura ne poraste za više od 2 °C, rizik od negativnih posledica globalnog zagrevanja daleko je od zanemarljivog. Sudeći po IPCC izveštaju, očekivane su štetne konsekvence na morski ekosistem i slabiji ulov ribe, što može dovesti do porasta neuhranjenosti u oblastima gde društvene zajednice zavise od ribolova, kao i intezivniji uragani koji zadaju ozbiljne ekonomske udarce, porast nivoa mora i kolaps ledenih pokrivača.

Zabrinjavajuća je činjenica da mnogi naučnici smatraju da će granica postavljena Pariskim sporazumom biti prekoračena, usled odlaganja odluke o prelasku sa fosilnih goriva na obnovljive izvore, što nosi sa sobom povećanje mnogih  rizika, pa i onih koji se odnose na okeane i kriosferu.

Naučnici su odradili svoj deo posla, sada je red da državni funkcioneri poslušaju višegodišnja upozorenja i preduzmu sve neophodne mere u borbi protiv klimatskih promena i sačuvaju naš jedini dom.