Kako postajemo pobednici?

Delovi polomljenog predmeta majstorski se spajaju zlatom ili drugim plemenitim metalom, a rezultat je nešto što je vrednije od nekadašnjeg predmeta.

Povreda i posledice

Svakome od nas može da se dogodi da bude povređen i da mu nakon toga ostane ožiljak, vidljiv ili nevidljiv za druge ljude. Povreda može da ima posledice koje mogu značajno da utiču na naš život. Neki od nas postanu osetljivi na određene ljude i situacije i skloni ponovnim istim povredama. Drugi odluče da ne osećaju i da izbegavaju bliskost i pripadnost sa drugim ljudima. Treći odaberu da ne razmišljaju, prihvate da budu beznačajni i da ne preduzimaju ništa.

Ove odluke donosimo svesno ili nesvesno, sa ciljem da nikad više ne budemo povređeni. Odlučujemo da odbacimo, isključimo ili potisnemo one delove sebe zbog kojih verujemo da smo bili povređeni. To je i zajednička mana ovih odluka – kada odbacujemo delove sebe postajemo ranjivi i podložni povređivanju. Kada odustajemo od delova sebe, na tim mestima ostaju rupe i više nismo celina. Prema teoriji geštalt terapije, rešenje je u ponovnoj integraciji, a ne u rascepu.

Kada odbacujemo delove sebe postajemo ranjivi i podložni povređivanju. Kada odustajemo od delova sebe, na tim mestima ostaju rupe i više nismo celina. Prema teoriji geštalt terapije, rešenje je u ponovnoj integraciji, a ne u rascepu.

Kintsugi, ožiljak od zlata – šansa da nastavimo dalje

Različite kulture prema ožiljcima se odnose različito. U zapadnim kulturama, među koje ubrajamo i našu, nesavršenosti se ne prihvataju. One se prikrivaju, a neretko i otklanjaju hirurškim intervencijama. Teži se estetskom savršenstvu. U kulturama Dalekog istoka na ove stvari gleda se drugačije. U Japanu se smatra da je veoma važno da razumemo duhovnu prošlost ili priču nekoga ili nečega, bio on čovek, biljka ili predmet. Iz tog razloga na ožiljke se gleda sa posebnim interesovanjem kao na nešto što je deo nas i što nas čini autentičnima i drugačijima od drugih. U njima se pronalazi lepota i novi kvalitet.

Kada slomimo vazu, čajnik ili keramičku posudu najčešće ih bacamo, osećajući bes i žaljenje zbog saznanja da nakon lepljenja nikada neće izgledati kao pre. Najradije bismo sakrili sve pukotine i nesavršenosti i pokušali da polomljenu stvar popravimo na način da izgleda kao nova. Drevna japanska veština Kintsugi*, s druge strane, umesto da pukotine i ožiljke prikrije, teži da ih učini vidljivim i integriše u novi predmet, sa novim kvalitetima. Delovi polomljenog predmeta majstorski se spajaju zlatom ili drugim plemenitim metalom, a rezultat je nešto što je vrednije od nekadašnjeg predmeta.

Kintsugi može da bude i jedan od naših izbora. Da prihvatimo sebe i da se pažljivo bavimo sobom, koristeći plemenite materijale. Da integrišemo svoje delove nakon loma i da nastavimo svojim putem. U domenu mentalnog zdravlja, psihoterapija ima isti cilj.

U Japanu se smatra da je veoma važno da razumemo duhovnu prošlost ili priču nekoga ili nečega, bio on čovek, biljka ili predmet. Iz tog razloga na ožiljke se gleda sa posebnim interesovanjem kao na nešto što je deo nas i što nas čini autentičnima i drugačijima od drugih. U njima se pronalazi lepota i novi kvalitet.

Lom, šteta i odrastanje

Mnogi od nas iskuse lom i štetu kada su jako mali, ranjivi i nezaštićeni. To se dešava u razvojnom periodu kada još uvek nemamo razvijene kapacitete da se odupremo i odbranimo, da selektujemo sadržaje kojima smo izloženi. Kapacitete za selekciju i odbranu razvijamo tokom života, a sa osećanjima se rađamo. Zato i nepogrešivo urlamo od bola, i onda kada mu ne znamo ime. Jer kada je detetu loše – loše mu je, i to se vidi. To su situacije kada smo iznevereni, ostavljeni i nevoljeni; kada smo neprimećeni i zanemareni.

Kada smo mali, apsolutno smo zavisni od ljudi pored kojih odrastamo. Zavisni smo od njihovog primećivanja, posvećenosti i zadovoljavanja naših potreba. Neophodan nam je prostor za sebe, ali i dobar kontakt sa njima. Ljubav koju dobijemo ili ne dobijemo od njih može nas umnogome odrediti.

Voljena deca i njihova okolina

Voljena deca odrastaju u ljude koji prihvataju sebe, koji su ono što jesu i koji nemaju potrebu da manipulišu drugim ljudima i da ulaze u „kao da“ relacije – relacije koje samo izgledaju kao ono što bi trebalo da jesu (prijateljstvo, emotivna veza, briga, ljubav). Voljena deca su autentična jer odrastaju u autentičnom svetu – ljubav je ljubav, prijateljstvo je prijateljstvo, zagrljaj je zagrljaj, a granice su granice. Toplinu koju dobiju, ponesu sa sobom kao olimpijsku vatru, i dele je sa drugim ljudima. U njihovom prisustvu je toplo i ugodno. Tako autentična deca postaju svoji ljudi koji umeju da vole, dele i prepoznaju granice.

Kada postanemo svesni zaključaka i odluka koje smo doneli na osnovu naših bolnih iskustava, dajemo sebi šansu da donesemo nove. Da prihvatimo i integrišemo sve svoje delove. Da ponovo postanemo skladna celina, kakva smo i bili kada smo se rodili.

Nevoljena deca i njihova okolina

Nevoljena deca su gladna i neprimećena. Urlaju i vrište da bi privukla pažnju, ali umesto pažnje dobiju kaznu i bol – zato što su tražili da zadovolje svoje potrebe. Ovo je jedna od prvih surovih lekcija koju dobiju – ako tražiš ono što ti treba, nećeš ga dobiti – dobićeš upravo ono što je najgore za tebe. Ono što je jako važno da znamo u vezi ove poruke, a čega nevoljena deca većinom nisu svesna – ovo važi samo za one koji nam šalju takve poruke. Ne odnosi se na ostatak sveta. I to je ono što je čini traumatskom – mogućnost da nevoljeno dete poveruje da se odnosi na ceo svet, na sve ljude koje može da sretne i koje će sretati tokom života. Na taj način nevoljena deca mogu postati ljudi koji su unapred odustali od sebe i od zadovoljavanja svojih potreba. Veruju da će ih manje boleti ukoliko trpe i žive u nezadovoljstvu, umesto da energiju koju ulažu u trpljenje pretvore u borbu za sebe. Oni ne veruju da njihove potrebe mogu da budu zadovoljene, još manje da sada, kada su odrasli ljudi, mogu sami da ih zadovolje. Bežeći od bola kojim su ih žigosali, beže od sebe i od svojih potreba. Tako postaju manipulativni ljudi koji uspostavljaju „kao da“ relacije i žive „kao da“ živote.

Ožiljak nevoljenosti ne govori o nama, već o onima pored kojih smo odrastali. O nama govori ono što mi kao odrasli ljudi radimo i uradimo za sebe, a onda i za druge ljude. O nama govori olimpijska vatra, za koju se izborimo da je ponesemo, da bi je delili sa drugim ljudima.

Nove odluke – način da prihvatimo sebe

Bol i patnja koju smo doživeli ne moraju da budu naš epilog, već prolog. Sada možemo da preispitamo stare odluke i verovanja i da donesemo nove. Da postanemo svesni šta radimo i kako to radimo, i da naučimo da prihvatimo i cenimo sebe. Kada postanemo svesni zaključaka i odluka koje smo doneli na osnovu naših bolnih iskustava, dajemo sebi šansu da donesemo nove. Da prihvatimo i integrišemo sve svoje delove. Da ponovo postanemo skladna celina, kakva smo i bili kada smo se rodili.

Poseban lak i plemeniti metali u našem životnom kintsugiju su pažnja, prihvatanje i podrška. Jedino tako možemo ponovo da rastemo, da primamo i dajemo toplinu i ljubav. Ožiljak nevoljenosti ne govori o nama, već o onima pored kojih smo odrastali. O nama govori ono što mi kao odrasli ljudi radimo i uradimo za sebe, a onda i za druge ljude. O nama govori olimpijska vatra, za koju se izborimo da je ponesemo, da bi je delili sa drugim ljudima.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut

www.gestalt.org.rs

———————————————————————————

* Kintsugi (kintsukuroi), jap. – “spajanje ili popravljanje zlatom” je drevna japanska umetnost popravljanja polomljene keramike sa lakom napravljenim od zlata, srebra ili platine u prahu. Filozofija Kintsugija lomljenje i popravku tretira kao deo istorije predmeta, umesto kao nešto što bi trebalo sakrivati.