Kako sam oživela svoje samopouzdanje?

Zato mi u dobrom delu dosadašnjeg života nije manjkalo vere u sebe i sopstvene postupke. Ali, daleko od toga da nisam osetila kako je to kada vas ta vera u potpunosti napusti. Kada usled različitih faktora osetite kako niste svoji jer je onaj glas samopouzdanja, koji vas je pratio ceo život, najednom utihnuo.

Taj životni momenat, koji vezujem za 2012. godinu, godinu prekretnice mog odrastanja i sazrevanja, naučio me je trikovima kojima se i danas koristim kada god osetim da je glas samopouzdanja u meni tiši no uobičajno i nedovoljno uverljiv.

I uspeva.

Baš kao i tog proleća 2012. godine, kada sam doživela verovatno najveću emotivnu krizu u životu. Uzroka je bilo nekoliko: težak i bolan raskid, nezadovoljstvo master studijama koje je trebalo privesti kraju i činjenica da nisam u poslu postigla onoliko koliko sam želela. Za nekog verovatno banalni problemi ali za mene u tom trenutku od ogromne važnosti. Nedostatak njihovog rešenja poljuljao me je u svakom pogledu. Prvenstveno u pogledu samopouzdanja. Jednostavno, nestalo ga je. Svaka odluka koju bih donela činila mi se neispravnom. Sve što bih isplanirala nije imalo poentu, a sve što bih uradila izgledalo je nedovoljno dobro.

Stagnirala sam. Kako na privatnom tako i na poslovnom polju i znala sam da moram nešto da promenim. Uz maksimalnu podršku svoje porodice (ključna stvar u ovoj ali i svim drugim pričama!) uspela sam da taj težak period svog života preokrenem u najpoučniji period svog odrastanja. Otud i danas letim na krilima samopouzdanja stečenog nakon što sam se izborila sa pomenutom krizom. A kako mi je to uspelo? Tada sam mislila da ne postoji recept i da je sve stvar slučajnosti, ali sa ove distance odlično znam da nije bilo tako.

Najpre sam  promenila sredinu.

Kako su me problemi vezivali za Beograd, rešila sam da spakujem svoje kofere i odem na nekoliko nedelja u Aleksinac, moj rodni grad koji je u tom trenutku imao sve što je meni bilo neophodno: moju porodicu i prijatelje na jednom mestu, mir i lepe uspomene.

Nije bilo odmah bolje. Daleko od toga. Ali iz dana u dan osećala sam kako mi pozitivno okruženje vraća snagu koju sam odavno izgubila. Time sam nesvesno učinila jednu od najvažnijih stvari u potrazi za izgubljenim samopouzdanjem – distanciranje.

To bi ujedno bio i moj prvi savet vama koji prolazite kroz slične krize. Promenite sredinu. Životnu, poslovnu. Ne mora to biti drastičan niti radikalan korak. I kratki vikend-beg biće dovoljan. Poenta je da se makar malo odmaknete od okruženja koje negativno utiče na vaše samopouzdanje i da sa bezbedne distance sagledate situaciju. Biće to mnogo objektivnije i realnije viđenje stvari. I za vas krajnje blagotvorno.

Tako je makar bilo u mom slučaju. Znala sam da ću upravo tamo, u sredini koja je na mene delovala relaksirajuće, ponovo čuti svoj unutrašnji glas samopouzdanja. I bilo je tako. Šta više, odlično se sećam trenutka kada se to desilo.

Nakon duže pauze od blogovanja, pisala sam post. Zadubljena u reči koje su se ispisivale na ekranu, odjednom sam osetila naliv nekog specifičnog ushićenja i radovanja što ponovo pišem. I tada sam, nakon nekoliko meseci potpune tišine, u sebi čula: ”Možeš ti to!”. Bilo je jasno. Jedan deo rešenja bio je posvetiti se onome što sam istinski najviše volela – pisanju.

Nastavak priče možete pročitati na blogu Brana’s Divine World