Kako se pacovi smeju?

Proučavanje golicanja je važno sa neurološke i psihološke strane, pa tako mnogi naučnici tvrde da je jedan od simptoma šizofrenije upravo mogućnost ljudi da sami sebe golicaju.

Golicanje je takođe povezano sa našom mogućnošću da se smejemo, da se igramo i da se osećamo dobro, objašnjava Šimpei Išijama, neurolog sa berlinskog Humbolt univerziteta.

„Neurolozi su toliko opsednuti nedostacima kao što su depresija i anksioznost, pa je retko pronaći studije o pozitivnim emocijama“, kaže Išijama.

Ukoliko ste golicljivi, za iznenadan smeh, a neretko i vrisku, dovoljni su brzi prsti na određenom mestu. I to ne samo kod ljudi – pokazuje studija koju je Išijama sproveo sa kolegom Mihaelom Brehtom – već i kod pacova! Kada su Išijama i Breht zagolicali pacove, životinje su počele da proizvode buku, između ostalog i radosne zvukove.

Pređašnje studije koje su se bavile golicanjem kod ljudi otkrile su mozaik regiona mozga koji je zadužen za odgovor na golicanje. Dugo se mislilo da jedan od tih regiona, somatosenzorni korteks, samo obrađuje osećaj golicanja, ali da ne aktivira smeh koji sledi. Međutim, Išijamin i Brehtov rad „prvi put pokazuje da smeh može da bude izazvan stimulacijom“ u tom regionu, kaže Eliza Vatendorf, neurolog sa Univerziteta Frajburg u Nemačkoj, koja nije radila na studiji.

Dugo se smatralo da pacovi nemaju sposobnost smejanja, ali je Išijamina i Brehtova studija ponovo pobila tvrdnje, i pokazala da oni zaista mogu da posluže kao dobar model za proučavanje golicanja kod ljudi.

„Iako je to u početku bila veoma hrabra ideja, eksperimenti pokazuju da pacovi uživaju“, kaže Išijama.

Mnoge druge studije sugerišu da ultrasonični, škripavi zvukovi koje pacovi ispuštaju odaju zadovoljstvo koje ove životinje osećaju: ne samo da se iznova vraćaju na mesto gde su ih golicali, već i samo golicanje aktivira neurotransmiter dopamin, karakterističan za situacije u kojima se pacovi ponašaju kao da su dobili nagradu za svoje ponašanje, kaže Išijama. Najbolje od svega je, dodaje on, što pacovi na klasičan način iskazuju pozitivne emocije – tzv. skokovima sreće ili joy jumps – kao i psi, lisice, jaganjci, morski prasići i deca. Sve ove vrste skaču u vazduh.

A kakva su Išijamina iskustva u golicanju pacova?

Profesor je, u međuvremenu, postao stručnjak, iako je za tako nešto bilo potrebno vremena. Išijama je krenuo sa mladim mužjacima pacova koji najviše vole da se igraju i nedeljama ih golicao po leđima i stomaku kako bi se navikli.

„To je skoro isto kao kad golicate dete, kučiće ili mačiće“, kaže Išijama.

Vremenom oni nauče da je zanimljivo igrati se ovom velikom rukom, koju čak i traže i prepoznaju je kao svojevrsnog drugara za igru. Neočekivano, ćelije su povećale aktivnost ne samo kao odgovor na fizički stimulus golicanja, već i kasnije, kada je pacov tražio ruku i „kikotao se“. Upravo to pobija tradicionalnu ideju da somatosenzorni korteks samo obrađuje senzorne informacije i da ne aktivira druga ponašanja, kaže Išijama.

Kada su se životinje istrenirale, naučnici su postavili elektrode u somatosenzorni korteks kako bi snimili nervnu aktivnost tokom golicanja.

Međutim, kada je istraživački tim pustio malu količinu struje u ove iste ćelije, stimulacija je naterala pacove da proizvedu iste zvukove kao kada ih neko golica ili kada traže ruku da se igraju, Išijama kaže.

„Ovo je vrlo važno, to je jasan dokaz da je aktivnost ovih ćelija odgovorna za golicljivost“, dodaje Išijama.

Kao i kod ljudi, i kod pacova je golicljivost uslovljena raspoloženjem, kao i starosnom dobi – odnosno, ovo ponašanje se „uči“ u najranijem periodu. Ukoliko pacovi i ljudi nisu bili golicani kao mali, onda oni u golicanju neće uživati kao odrasli.

Ovo je slučaj upravo kod profesora Išijame, koji priznaje da mrzi kada ga golicaju.

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs