Kako se pravilno kaže – Konstrakta je trebalo da pobedi ili trebala da pobedi

Aktuelno pravilo glasi da je glagol trebati bezličan kad se dopunjava zavisnom rečenicom – Trebalo je da me poslušaš, Treba da spremim ručak; ali kad označava potrebu za nečim ili nekim, kad ima objekat iza sebe, ovaj glagol se normalno menja po licima – Trebala si mi juče, Trebao mi je tvoj auto…

Čini se da ovo drugo pravilo nije svima poznato, jer govornici često u ovakvim konstrukcijama izbegavaju lične oblike pa pribegavaju pridevu potreban – Bila si mi potrebna juče.

Ipak, veći problem u sintaksi je bezlična upotreba glagola trebati, oko čega se dugi niz godina vodi rasprava među normativistima i gramatičarima. Bezlično trebati normirao je još Vuk, a da li na osnovu realnog stanja u jeziku ili pod uticajem latinskog, o tome će kompetentnije istoričari jezika.

Gramatičari posle Vuka su samo prepisivali ovo pravilo tj. zabranjivali lične oblike ovog glagola, ali navodili i brojne “nakaradne” konstrukcije u kojima je trebati upotrebljen bezlično ali se nije vodilo računa o ostalim članovima rečenice – Ti si trebalo da govoriš, Trebalo bih da vas uhapsim.

Smatrali su da bezlično trebati mora da prethodi subjektu, pa bi navedeni primer glasio Trebalo je ti da govoriš, kao što bi i naslov Konstrakta je trebalo da pobedi morao da bude Trebalo je Konstrakta da pobedi. Treba dakle izmeniti red reči u rečenici da bi se bezlični oblik pravilno upotrebio, ali to neretko ograničava spontano izražavanje.

Činjenica je, međutim, da su “zabranjeni” lični oblici veoma frekventni u jeziku, što su recimo pokazali Boban Arsenijević i Marko Simonović na primerima iz medija, iznoseći pretpostavku da bi glagol trebati postao gotovo u potpunosti ličan da nije uticaja norme. Ako bismo slušali svoje jezičko osećanje, najverovatnije bismo rekli Konstrakta je trebala da pobedi.

Stoga mnogi normativisti smatraju da treba dopustiti lične oblike. U Normativnoj gramatici se navodi primer Došli su svi koji su trebali da dođu, gde se i ne može upotrebiti bezličan oblik.

Iznoseći primere iz rečnika i dela naših pisaca (kod Crnjanskog npr. Brat mu je… trebao u zoru da porani), ali i svakodnevnog jezika, Sreto Tanasić preporučuje preispitivanje norme u vezi s ovim glagolom, ukazujući na potrebu za njegovim ličnim oblicima. Sličnog je stava bio i Predrag Piper, kao i Duška Klikovac, koja je ispitala razne opservacije gramatičara i dala najkonkretnije predloge – dosad najbolje jer bi se mogli svesti na “može i jedno i drugo”: može i Treba da idem i Trebam da idem, i Trebalo je da idem i Trebala sam da idem (vidi Naš jezik, knjiga XLII).

Nejasno je samo da li se čeka neki svevišnji da presudi i lupi normativni pečat na lične oblike glagola trebati. Ja ću ovako kako kaže Klikovac, i kad govorim, i kad pišem, i kad lektorišem.

Više o pravopisu čitajte na tagu jezičke nedoumice