Kako se prenosi šuga?

Parazit se nalazi na onim delovima tela gde ima malo lojnih žlezda, čiji sekret nepovoljno utiče na opstanak i razmnožavanje parazita. Šuga je oboljenje koje se prenosi kontaktom, sa čoveka na čoveka, najčešće kože sa kožom ili preko predmeta zajedničke upotrebe. Najčešći izvor zaraze je osoba pri kraju inkubacije, kod koje još nisu prisutni simptomi oboljenja.

Svake godine se registruje obolevanje od šuge i to najčešće kao pojedinačna oboljenja, ali u obliku manjih epidemija, uglavnom u okviru porodica. U našoj zemlji se šuga prijavljuje na zbirnim prijavama zarazne bolesti. Bolest se češće registruje u hladnijim mesecima, zbog veće dužine boravka u zatvorenom prostoru i veće mogućnosti ostvarivanja kontakta sa obolelima.
Za efikasan prenos šuge potreban je dugotrajniji bliski kontakt, najčešće su u pitanju kućni kontakti, prenos preko rublja, odeće, posteljine, polnimkontaktom, spavanjem u istom krevetu i slično. Gustina smeštaja i nezadovoljavajući higijenski standard pospešuju prenos uzročnika šuge i njeno održavanje.

Naknadno redovno održavanje lične higijene ne sprečava dobijanje svraba/šuge kod osoba koje su prethodno ostvarile kontakt sa inficiranom osobom.

Klinička slika

Simptomi šuge se javljaju između dve do šest nedelja nakon prvog kontakta u životu sa obolelim od šuge, a kod osoba koje su u prošlosti bile u kontaktu sa šugom, simptomi se razvijaju jedan do četiri dana posle kontakta.

U kliničkoj slici se prepoznaju:

1. Intenzivan svrab kože koji se pojačava noću i u toplim uslovima stanovanja, dok su tokom dana tegobe u vidu svraba manje izražene.
2. Pojava sitnih sivkastocrnih linija na koži, najčešće između prstiju šake, ručnom zglobu, podlakticama, laktovima, pazusima, donjoj strani trbuha, unutrašnjoj strani bedara, dojkama oko bradavica.
3. Kod dece mogu biti zahvaćeni glava, lice, vrat, dlanovi i tabani.
4. Problem mogu predstavljati sekundarne bakterijske infekcije koje nastaju nakon dugotrajnog češanja kože, izazvanog upornim svrabom.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike, a potvrđuje se mikroskopski u sastruganom materijalu svežih promena na koži.

Lečenje

Dostupna su različita sredstva u tretmanu šuge, ali je potrebno strogo se pridržavati uputstva lekara i preporuka proizvođača određenog preparata. Terapija traje tri do pet dana. Nekada se, u cilju prevencije recidiva, preporučuje ponavljanje tretmana kože sedam do 10 dana nakon završenog redovnog tretmana u trajanju od dva dana.

Preporuke:

Odeća, posteljina i peškiri, mogu se dezinfikovati pranjem u toploj vodi (najmanje na 60°C) uz dodatak deterdženta.

U dezinfekciji se mogu koristiti i insekticidni sprejevi za cipele, kapute, jakne, šalove i sve one predmete koji nisu podesni za tretiranje na visokoj temperaturi. Za tretman nameštaja, tepiha, dovoljno je temeljno čišćenje i usisavanje.

Ukoliko se slučajevi šuge pojave u predškolskim ili školskim ustanovama, svaka osoba sa sumnjom na oboljenje se javlja izabranom lekaru radi uvođenja odgovarajuće terapije (skabicida) ili upućivanja na specijalistički pregled kod dermatovenerologa. Povratak u kolektiv planira se nakon završenog tretmana.

Preporuke su da pojava šuge kod jednog člana kolektiva podrazumeva tretman lekovima cele porodice i učenikovog najbližeg kontakta iz razreda/grupe.

Svi razredi/uzrasne grupe, u kojima se otkriju slučajevi šuge, stavljaju se pod zdravstveni nadzor, a isključivanje iz kolektiva preporučuje se samo učenicima sa simptomima šuge do ozdravljenja.

Uz saradnju sa obolelima iz kolektiva zahvaćenih šugom, preporučuje se da se članovi porodica jave izabranom lekaru Doma zdravlja radi eventualnog uvođenja profilakse ili terapije šuge.