Porodica predstavlja jedan kompleksan sistem.
Taj sistem je sastavljen od više malih supsistema i članova koji su međuzavisni, to znači da svaki član zavisi jedan od drugog i da svaki supsistem utiče jedan na drugi, kao i na ceo porodični sistem. To je prvi sistem kojem čovek pripada i jedini sistem koji nije odabran, već rođenjem dodeljen. Kao takav, on predstavlja platformu za razvoj socijalnih, emocionalnih, intelektualnih, i fizičkih sposobnosti. Kao što učimo svoje prve korake i reči u okviru porodice, tako učimo i kakav je svet i kako mi treba da se ponašamo u njemu. Porodica koju čine roditelji i dete je porodica porekla, naše polazište, a porodica koju dete formira kasnije sa svojim partnerom i po ličnom izboru i decom je porodica prokreacije, nov sistem koji smo svojevoljno formirali, ali isto tako u njega uneli obrasce i znanja iz naše porodice porekla. U novonastali partnerski sistem mi unosimo shvatanje odnosa koje smo usvojili u porodici porekla, način na koji treba komunicirati u odnosu i šta taj odnos treba da predstavlja.
Porodični sistem je prvi sistem kojem čovek pripada i jedini sistem koji nije odabran, već rođenjem dodeljen. On je sastavljen od više malih supsistema i članova koji su međuzavisni, to znači da svaki član zavisi jedan od drugog.
Samo da ne budem kao moji roditelji
Svi su bar jednom u životu izgovorili rečenicu „Samo da ne budem kao moji roditelji“ sa namerom da situaciju u kojoj izgovaraju tu rečenicu ne ponove u svojoj novoformiranoj porodici. Kao što su odavno rekli, prijatelje i partnere možeš da biraš, ali porodicu ne možeš. Od malih nogu mi posmatramo naše roditelje kako se ponašaju, kako jedno prema drugom, tako i prema svetu i naravno nama samima. I upijamo kao sunđer vodu, jer to su naši modeli, to je sistem u kojem živimo. Usvajamo i dobre i loše navike, poglede na svet, razumevanje šta je to brak i šta podrazumeva partnerski odnos čime se dolazi i do transgeneracijskog prenosa.
U novonastali partnerski sistem mi unosimo shvatanje odnosa koje smo usvojili u porodici porekla, način na koji treba komunicirati u odnosu i šta taj odnos treba da predstavlja.
Transgeneracijski porodični proces podrazumeva dinamiku različitih odnosa u porodici koja se razvija i prenosi tokom perioda od dvadeset do četrdeset godina. To znači da ponašanje i obrasce naših baka i deka usvajaju naši roditelji koji ih prenose na nas same i tako u krug. Poznato je da u nekim porodicama generacijama unazad postoje hronične bolesti koje se prenose sa kolena na koleno. Isto je i sa načinom na koji shvatamo svet, nas same i odnose u njemu. Iako mnogi transgeneracijske prenose povezuju sa tradicijom i na taj način pravdaju ponavljajuće obrasce u porodici poput davanja određenog imena detetu, transgeneracijski prenos je kompleksniji i objašnjava značaj tradicije za porodicu, šta se time dobija, a šta gubi. Takođe, nudi mogućnost da se ustaljeni obrasci prepoznaju i da se da izbor osobi da iskoči iz sistema i promeni obrazac.
Od malih nogu mi posmatramo naše roditelje kako se ponašaju, kako jedno prema drugom, tako i prema svetu i naravno nama samima. I usvajamo kao sunđer vodu, jer to su naši modeli, to je sistem u kojem živimo.
Transgeneracijski prenos se može posmatrati iz ugla teorije socijalnog učenja gde porodica porekla predstavlja model za kasnije odnose. Tako, na primer porodica porekla nam predstavlja model za rešavanje konflikta. Konflikt u porodici je neizbežan i deo sistema, i sam po sebi ne predstavlja odmah crveni karton jer konflikt ne znači nedostatak ljubavi već ukazuje na suprotstavljene potrebe. Često postoji zabluda da broj konflikta ukazuje na to da li je odnos kvalitetan ili ne. Zapravo, način na koji rešavamo konflikt je pokazatelj kvaliteta odnosa. Posmatranjem roditelja, mi učimo kako se rešavaju konflikti. Ukoliko roditelji koriste neadekvatne strategije rešavanja konflikta poput verbalnog i fizičkog napada, vike, psovanja, i mi sami ćemo usvojiti te obrasce i preneti ih dalje na svoje odnose. Veliki broj istraživanja je pokazao da se način na koji rešavamo konflikt prenosi iz porodice porekla u porodicu prokreacije, i da će i sledeća generacija preneti isti obrazac ponašanja i time dovesti do transgeneracijskog prenosa načina rešavanja konflikta. Čak se pokazalo da se ne prenosi samo način na koji rešavamo konflikte, već i broj konflikata. Ukoliko je u porodici porekla bio veliki broj konflikata među roditeljima, dete – buduća odrasla osoba – će biti sklonija konfliktima u porodici prokreacije. Objašnjenje leži u razvoju shvatanja da su konflikti jedini način komunikacije, kao i da su načini na koji su oni rešavani u našem detinjstvu pravi načini koje treba da koristimo i u odraslom dobu. Postajemo kopija svojih roditelja i nastavljamo dalje dobro utabanom stazom. Korist od kretanja utabanom stazom jeste što nam je sve poznato, put nam ne donosi iznenađenja i osećamo se čak i sigurno u toj već viđenoj destruktivnosti. Na neki način se i ponosimo time što ličimo na svoje roditelje, iako nam ta sličnost ne doprinosi boljem životu.
Transgeneracijski prenos znači da ponašanje i obrasce naših baka i deka usvajaju naši roditelji koji ih prenose na nas same i tako u krug.
Pored ponavljanja već viđene priče iz porodice porekla u porodici prokreacije, osoba može da kaže STOP. Da prekine začarani krug i krene putem kompenzacije. Hipoteza o kompenzaciji kaže da osoba ima potrebu da „popravi“ negativno iskustvo iz detinjstva u odraslom dobu. Osoba modifikuje svoje ponašanje, menja ga u odnosu na ponašanje koje je videla i doživela u detinjstvu i okreće novi list koji zahteva dosta energije, ali predstavlja novi put za osobu, stazu kojom još niko nije kročio. Kretanje uz vodu je zastrašujuće i zahteva spremnost za promenu i razvoj shvatanja da mi sami možemo da promenimo obrasce iz porodice i da budemo bela ovca porodice. Potrebni su nam svi kapaciteti da bi promenili ono što je tako dobro ustaljeno u sistemu kojem ceo život pripadamo, i da mu se odupremo svaki put kada se nalazimo u njemu. Strah od separacije u velikoj meri doprinosi ostanku i lojalnosti sistemu koji nije konstruktivan za nas, jer ako odemo suočavamo se sa ličnom odgovornošću i svetom bez one sigurnosti koju nam je sistem davao.
Konflikt u porodici je neizbežan i deo sistema, i sam po sebi ne predstavlja odmah crveni karton, jer konflikt ne znači nedostatak ljubavi već ukazuje na suprotstavljene potrebe.
Kako se svađamo bitnije je nego sama svađa
Intimni odnos se bazira na uzajamnosti i poverenju, ali podrazumeva i konflikte među partnerima. Konflikt je prirodan i neophodan za dalji razvoj odnosa. Do konflikta dolazi kada su potrebe partnera suprotstavljene i kada se stiče doživljaj da ne postoji podrška, da partner ne podržava namere i akcije koje su nama lično važne. Način na koji komuniciramo u odnosu doprinosi našoj slici o odnosu i našem zadovoljstvu tim odnosom. Da bi odnos bio dugoročan, potrebno je razviti adekvatne načine komunikacije koji stimulišu lični razvoj i opraštanje. Sam konflikt se sastoji od konstruktivnih i destruktivnih procesa. Konstruktivni proces podrazumeva komunikaciju koja je usmerena na kooperaciju i rešavanje problema. Osoba ima nameru da prepozna potrebe druge osobe i spremna je da razgovara o problemu. Destruktivni proces podrazumeva komunikaciju u kojoj se primenjuje manipulacija, izbegavanje. Odnos partnera u destruktivnoj komunikaciji je takav da je jedna osoba dominantna, a druga submisivna, a cilj je da sam konflikt eskalira.
Pored ponavljanja već viđene priče iz porodice porekla u porodici prokreacije, osoba može da kaže STOP. Da prekine začarani krug i krene putem kompenzacije.
Destruktivni načini rešavanja konflikta podrazumevaju korišćenje strategija poput dominiranja ili zanemarivanja gde cilj nije rešavanje konflikta već zadobijanje moći i „pobeda“ nad partnerom; a sa druge strane izbegavanje, potčinjavanje ili poklekivanje imaju za cilj potvrđivanje negativne slike o sebi i prepuštanje partneru usled straha da mi sami nemamo dovoljno kapaciteta da se izborimo za sebe i straha da mi i ne zaslužujemo da zadovoljimo svoje potrebe. Konstruktivni načini rešavanja konflikta se odnose na rešavanje problema uz poštovanje i razumevanje potreba partnera.
Konflikt se sastoji od konstruktivnih i destruktivnih procesa. Konstruktivni proces podrazumeva komunikaciju koja je usmerena na kooperaciju i rešavanje problema. Destruktivni proces podrazumeva komunikaciju u kojoj se primenjuje manipulacija, izbegavanje.
Za konstruktivne načine rešavanje problema neophodna je sposobnost empatije, razvijene bazične sposobnosti i spremnost za uspostavljanje kompromisa. Sagledavanje tuđeg viđenja omogućava da se konflikt razreši na adaptivan i zdrav način, ali on naravno nije lak način, za njega treba više energije nego za destruktivne oblike. Lakše je podviknuti i zastrašiti partnera nego razmotriti sve uglove i strane i doneti zajedničku odluku i doći do rešenja. Upravo zbog dodatne energije koja je potrebna, ali i naučenosti da su takvi načini zdravi, veliki broj partnera koristi destruktivne načine rešavanja konflikta, zaboravljajući koliko su oni zapravo štetni. Način na koji se svađamo utiče na naše zdravlje, ali i na ostale članove sistema.
Kretanje uz vodu je zastrašujuće i zahteva spremnost za promenu i razvoj shvatanja da mi sami možemo da promenimo obrasce iz porodice i da budemo bela ovca porodice.
Destruktivni konflikti doprinose slabijem mentalnom i fizičkom zdravlju, dovode do depresije, alkoholizma. Ukoliko imate decu i koristite destruktivne načine rešavanja konflikta učite ih da je za odnos potrebno manipulisati i biti okrenut sebi uz nepoštovanje potreba i ličnosti osobe sa druge strane. I deca će taj način rešavanja konflikta preneti na igralište, a kasnije i u svoje intimne interpersonalne odnose, i nastaviti tradiciju slabe komunikacije i nižeg zadovoljstva i manje kvalitetnih odnosa. Na zadovoljstvo odnosom pre svega utiče način na koji se svađate tj. način na koji rešavate konflikte, više nego sam broj svađa. Sam konflikt predstavlja vrstu oscilacije u odnosu, narušavanje ravnoteže koju partneri pokušavaju nanovo da uspostave primenom konstruktivnih ili destruktivnih načina rešavanja konflikta.
Zvuči jednostavno, ali…
Konstruktivni načini rešavanja konflikta mogu biti usvojeni i naučeni od detinjstva, ali isto tako se mogu i naučiti u bilo kom periodu vašeg života. To su socijalne i emocionalne veštine koje se mogu razvijati bez obzira na uzrast, dopunjavati i menjati, prekidati i usvajati. Ukoliko želite da imate kvalitetan i dugotrajan odnos trudite se da koristite konstruktivne načine rešavanja konflikta, i radite na sebi i svom odnosu.
Konstruktivni načini rešavanja konflikta mogu biti usvojeni i naučeni od detinjstva, ali isto tako se mogu i naučiti u bilo kom periodu vašeg života.
Kada dođe do konflikta, nemojte odustajati misleći da je to pokazatelj da niste srodne duše koje su formirale savršenu vezu, već stanite, izbrojte do deset i nađite volje da se upustite u rešavanje konflikta. Uzmite vremena da kažete partneru kako se osećate i šta je vama bitno, ali isto tako dozvolite da vam partner kaže svoju stranu i svoje potrebe. Ukoliko imate intenzivne emocije vezane za sam konflikt, odmaknite se malo od konflikta i odnosa dok ne uspete da shvatite zbog čega se tako burne emocije javljaju, a onda to podelite sa partnerom. Ako ne osećate emocije ili vam se čini da ste ravnodušni povodom konflikta, i to podelite sa partnerom i probajte da vidite šta znači ta ravnodušnost. Reči bole, zato ih birajte, a ako u naletu emocija izgovorite nešto što je povredilo partnera, preuzmite odgovornost. Neretko se desi da tokom konflikta progovori naš roditelj (majka ili otac, ili oboje), a da to u prvi mah i ne primetimo, da izgovaramo karakteristične rečenice naših roditelja. Probajte da razumete zašto se baš u toj konfliktnoj situaciji javio „roditelj“, da li situacija podseća na neki konflikt vaših roditelja ili je kod vas izazvalo isti osećaj koji ste imali tokom roditeljskog konflikta? Može se činiti da sve ovo troši veliku količinu energije i vremena, da je krajnje jednostavno i nepotrebno, ali dve najveće prepreke u odnosu su podrazumevanje i ignorisanje. Nemojte da podrazumevate da će se konflikt rešiti sam od sebe ili da partner razume vašu poziciju i potrebe, i nemojte ignorisati partnerove potrebe i činjenicu da su vaše i njegove potrebe u sukobu. Budite uzor deci, ljudima, ali i sebi i partneru. Jer, šta je cilj zdrave komunikacije? Zdrav odnos, a sa njim i zdrav život ispunjen zadovoljstvom. Ako uvidite da ponavljate korake vaših roditelja za koje smatrate da nisu dobri po vas, iskoračite iz tog kruga i napravite prvi korak ka nepoznatoj, neutabanoj, ali vašoj stazi.
Jovana Trbojević, psihološkinja i psihološka savetnica
www.glavologija.wordpress.com
063/7197540
stranica na Facebooku: Glavologija
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
