Kako se u Jugoslaviji pisalo o „besplatnom“ školovanju: Udžbenici negde besplatno, negde ni na kredit

Kolovoz 1972: Je li zaista bezazlen paradoks na startu u životu i školovanju naših osnovnoškolaca – da u nekim gradovima jedni dobijaju udžbenike besplatno, a u drugima ih ne mogu dobiti ni na kredit?

Roditelji mnogih osnovnoškolaca pomalo su razočarani. Školski praznici su na izmaku, treba kupiti nove udžbenike i pribor, a u prodavnicama „Mladosti“ i zagrebačke „Name“ ne mogu više dobiti potrošačke kredite kao prošle godine. To je najviše pogodilo roditelje slabijih materijalnih mogućnosti, jer nije lako od skromnih plata odvojiti 300, 500 i više dinara za jedno dete da bi moglo poći u školu! (Časopis Plavi vjesnik koštao je tada 3 dinara).

U Zagrebu se udžbenici ne mogu dobiti ni na kredit

Dakle, dok u nekim mestima Jugoslavije učenici osnovne škole dobijaju udžbenike i školski pribor besplatno, u Zagrebu ih ne mogu dobiti ni na kredit. Zašto? Zbog poznate restrikcije sredstava za potrošačke kredite, banke su ograničile sredstva za tu namjenu i spomenutim poduzećima, a kako ona moraju platiti izdavače školske knjige brzo i na vreme, kupci su ostali bez mogućnosti da se posluže kreditom.

Inače, udžbenici i školski pribor na vreme su stigli u prodavnice; jedino je još potrebno pripremiti podeblje novčanike, pogotovo oni koji imaju više učenika u domaćinstvu. Jer samo knjige, bez pribora, za prvake stoje 142 dinara, a za učenika završnog razreda osnovne škole oko 300 dinara, takođe bez pribora (pernica, torba, kuta, papuče i ostale potrepštine).

Bojazan od poskupljenja

Da bi kredit dobro došao mnogim roditeljima, u to uopšte ne treba sumnjati. Životni troškovi su stalno u porastu, a mesečni lični dohoci baš ne „rastu“. Porasle su cene poljoprivrednih proizvoda, cene u maloprodaji. Računa se da su troškovi života prosečno rasli svaki mesec dva posto…

Napominjemo to zato da bi se donekle stekla slika o našem životnom standardu i uočila razlika između njega i položaja onih koji materijalno teško mogu podneti – školovanje vlastite dece, a ono je kao besplatno ustavom zagarantovano.

Ovaj put govorimo o osnovnoškolcima kod kojih se ta ideja o besplatnom školovanju najpre pokušava sprovesti u život. Da samo usput napomenemo: besplatne udžbenike i školski pribor dobijaju učenici u obaveznim školama u nordijskim zemljama, u mnogim evropskim zapadnim i istočnim zemljama. Kod nas ta ideja umalo nije proglašena utopijom (s izuzetkom nekih gradova), u Zagrebu su ukinuti krediti i eto razloga za još jedno nezadovoljstvo ljudi slabijih materijalnih mogućnosti.

Prisutna je bojazan od novih poskupljenja, među ostalim i školskih udžbenika koji su još pre dve godine poskupeli 13 posto. Uz to roditelji strahuju i od novih nastavnih programa, jer znaju da su za njih potrebni novi udžbenici, a to zahteva nove troškove.

Iako se promene u nastavnim sadržajima mogu opravdati unošenjem novih naučnih spoznaja, koje su gotovo svakodnevne, ipak je dogovoreno da se novi udžbenik ne bi mogao menjati najmanje pet godina kako bi se njime mogli služiti učenici nekoliko godišta. Tako bi uštedeli roditelji, škole i društvo.

Skraćeno školovanje?

Uprkos pomenutim prigovorima ne bi trebalo sumnjati da se kod nas ništa ne preduzima za skraćenje školovanja (što bi i roditelje materijalno rasteretilo), a da istovremeno ne izgubi na efikasnosti i savremenosti.

Tako smo ove godine saznali da je u Herceg Novom na sastanku republičkih i pokrajinskih sekretara za kulturu prihvaćena ideja o skraćivanju školovanja (za godinu dana) u osnovnim, srednjim, višim i visokim školama.

Zatim, zbog ograničenosti sredstava namenjenih finansiranju studija i strani studenti će morati drugačije regulisati svoje školovanje – čini se već od ove jeseni. Prema predlogu Republičke zajednice za finansiranje usmerenog obrazovanja, strani studenti bi morali delimično i sami učestvovati u pokriću troškova svoga školovanja. Računa se da bi se tako uštedelo oko 10 miliona dinara, a zatim bi se time podmirili drugi troškovi u našem školstvu.

Još su se čuli prijedlozi da srednjoškolci i studenti ponavljači sami plaćaju školovanje u ponovljenoj godini jer su troškovi za njih danas prevelik luksuz za mogućnosti zajednice. Zatim se predlaže da oni koji završe jedan fakultet, a žele potom nastaviti studij na drugom fakultetu – da i oni sami plaćaju svoje drugo školovanje. To bi se trebalo ticati i onih koji istovremeno studiraju na dva fakulteta.

Šezdeset tona udžbenika

Spominju se još mnoge moguće novosti u našem školstvu, ali o tome kako da se olakša roditeljima da mogu podneti troškove za svoju decu – malo se govori. Prisetimo se pri tom zanimljive ideje – o besplatnoj dodeli udžbenika učenicima osmogodišnje škole. Ta je zamisao provedena u mnogim našim mestima, a u Zagrebu još nije…

Međutim u Zagrebu se o njoj ozbiljno raspravljalo još pre osam godina, kad se zaista ta zamisao mnogima činila neostvarivom. Na početku 1964. Prosvetno-kulturno veće i Gradski savet za prosvetu preporučili su zagrebačkim školama da stvore fondove za školske udžbenike, da se založe da ta akcija očvrsne, ali nije nam poznato kako je na kraju završila. Očito – bez uspeha i rezultata.

„Besplatni udžbenici popravili uspeh učenika“

Tad su neki zagrebački pedagozi tvrdili da bi besplatni udžbenici čak delimično popravili uspeh učenika u osnovnim školama. Malo se znalo da je ta ideja u Križevcima već bila ostvarena, ali se održala samo sedam godina, do 1969., jer Opština više nije imala novca da potpomaže svoje osnovnoškolce.

Šest godina posle (otkako se 1964. raspravljalo u Zagrebu o besplatnim udžbenicima), radni ljudi i društveno-politički organi u Rijeci ugodno su iznenadili jugoslovensku javnost kad su referendumom odlučili da povećaju stopu doprinosa za školstvo i osiguraju svojim učenicima osmogodišnje škole besplatne udžbenike. Naime, te je 1970. godine oko 19.000 riječkih osnovaca dobilo u svojim školana oko 60 tona besplatnih udžbenika u vrednosti od milijardu i po starih dinara. Smatralo se da je time barem donekle osiguran jednak start u školovanju, pa i u životu, svim mališanima.

„Treba dobro razmisliti…“

Riječki fenomen o kojem se kod nas opširno pisalo, bio je podsticaj za mnoge da krenu stopama građana ovog našeg velikog lučkog, trgovačkog i industrijskoga grada, pa tako i za Zagrepčane.

1970. Gradska zajednica za finansiranje usmerenog obrazovanja napravila je čak i kalkulacije. Prema njihovim proračunima, u Zagrebu bi te godine trebalo izdvojiti za besplatne udžbenike osnovnoškolcima tačno 7.701.624 dinara.

I u Beogradu je Zajednica za obrazovanje napravila računicu za svoje osnovce. Za niže razrede trebalo je osigurati 1.986.000 dinara, a za više razrede osnovne škole 4,478.252 dinara (za udžbenike i školski pribor).

Naveliko se govorilo da su za besplatne udžbenike uslovi sazreli, da će akcija početi već od iduće godine, ali koliko je nama poznato, sve su to ostala samo pusta obećanja. Što se tiče Beograda, potpuno besplatno osnovno školovanje nalazi se čak i u nacrtu srednjoročnog plana razvoja obrazovanja za razdoblje 1971- 1975.
Javljaju se mišljenja da bi se barem siromašnim učenicima morali osigurati besplatni udžbenici.

Samo godinu dana od pojave riječkog fenomena, početno oduševljenje za besplatne udžbenike osnovnoškolcima splasnulo je u mnogim mestima. Čak su se javili i protivnici te ideje koji su mudro izneli svoje argumente; da udžbenici zapravo ipak nisu besplatni jer ih zaposleni građani plaćaju od svojih ličnih dohodaka (preko povećane stope doprinosa za školstvo), da bi tim novcem bilo bolje obezbediti škole savremenim nastavnim pomagalima, da bi najpre trebalo povećati plate nastavnicima koje su ionako male…

Predstavnik savezne vlade izjavljuje da federacija nije još kadra da svoj deci osigura besplatne udžbenike, nego neka to učine one komune koje mogu. Istovremeno se javljaju mišljenja da bi se barem siromašnim učenicima morali osigurati besplatni udžbenici (što je u nekim mestima sprovedeno), na šta oštro reagiraju drugi – „jer to očito vodi pravljenju popisa bogatih i siromašnih, čime se jedan broj dece već na pragu života želi žigosati – siromašnima i nekonkurentnima“.

Jedan beogradski novinar je 1971. zabeležio da je u Socijalističkom savezu Beograda ideja o besplatnim udžbenicima odbijena u stilu – „treba dobro razmisliti“. Tako je bilo i u mnogim drugim mestima.

Da zaključimo: nedostatak finansijskih sredstava je ipak glavna zapreka što još u mnogim mjestima nije ostvarena zamisao o besplatnim udžbenicima, ali nama se čini da to ne bi smela biti glavna prepreka i za kredite.

Napisao: Stipe Jolić (Plavi vjesnik, 1972.)