Kako ubiti Zmaja?

Tako piše u bajkama. Najpoznatiju zemunsku fabriku Zmaj snašle su, međutim, druge, mnogo gore nevolje. Vitezove, „stručnjake za zmajeve“, zamenili su neki opasniji likovi, u nas poznatiji kao tajkuni ili kontroverzni biznismeni.

Zemunska fabrika Zmaj je 1927. godine popravila prvi hidroavion, a ubrzo i vojne avione. Zemun je tih godina imao veću proizvodnju od Slovenije. Osamdesetih godina prošlog veka Zmaj je zapošljavao oko 5.500 radnika. Danas ih nema. Ne postoje. Kako je bilo moguće za ovako kratko vreme uništiti onakvu fabriku. Ko je i kako uspeo da ubije Zmaja?

Posleratni kreatori ekonomske politike doneli su odluku da ovu fabriku spoje sa fabrikom poljoprivrednih mašina „Šumadija“. Novonastala integracija se prvo zove Zadrugar, ali joj se 1955. godine daje naziv koji je opstao do današnjih dana: Industrija poljoprivrednih mašina Zmaj – Zemun.

Sedamdesetih i početkom osamdesetih godina Jugoslavija je lider u pokretu nesvrstanih zemalja. Zmaj je, kao i većina fabrika, imao otvoren put na ova tržišta. Serijska proizvodnja je početkom osamdesetih dostigla vrhunac. Proizvodili su se kombajni za žetvu pšenice, berbu kukuruza i niz pratećih poljoprivrednih mašina i alata.

Međutim, Jugosloveni se osamdesetih više bave politikom, a sve manje razvojem proizvodnje. Zmajevci prvi put napuštaju svoja radna mesta i organizovano odlaze na mitinge podrške Miloševiću. Devedesete donose ratove, sankcije, bombardovanje Srbije. Nema proizvodnje, uvoza, izvoza. Dolazi do čestih obustava rada, učestali su štrajkovi, a kao prateća pojava – počinje razvlačenje fabričke imovine i otvaranje privatnih firmi.

Prevejani maheri, sumnjivi trgovci i razni mešetari sa svojim sumnjivim kapitalom, sve više odlučuju o svemu, a do razvoja proizvodnje i novih tehnologija drže koliko i do lanjskog snega. Privatizacija postaje opsesija. Najveći broj zaposlenih, shvativši šta se sprema, grabe otpremnine dok još ima para i beže iz fabrike. Privatizacija Zmaja događa se 22. decembra 2006. godine, i uskoro će se navršiti tačno pet godina od kako je kupac preuzeo obavezu da će tokom pet godina svake godine uvećavati obim proizvodnje i sijaset drugih obaveza. Već prve godine novi vlasnici primenjuju taktiku uništavanja, korak po korak. Atraktivna parcela od oko 20 hektara zemlje pored auto-puta primarni je motiv ove trgovine.

Priča se privodi kraju. Naime, 22. decembra 2011. prestaju sve obaveze kupca prema ugovoru i definitivno se stavlja tačka na život jedne fabrike, imperije koja je proizvela hiljade poljoprivrednih mašina, zapošljavala generacije Zemunaca, sagradila mnoge stambene objekte, učestvovala u kreiranju celokupnih društvenih odnosa u Zemunu i davala perspektivu i nadu za budućnost hiljadama ljudi.