Kako učimo da ne volimo sebe?

Da li je odnos prema sebi nešto što se uči, i ako da – kako? Šta ako posle nekog vremena shvatimo da nam se ne dopada i da nam ne prija način na koji se odnosimo prema sebi? Da li jednom naučeno može da se menja?

Koliko vremena provodimo nalazeći sebi mane i greške, a koliko otkrivajući svoje dobre osobine i postupke? Da li sebe prihvatamo i podržavamo ili kritikujemo i odbacujemo? Kada bismo tu strukturu vremena predstavili kao kontinuum, kakav bi bio odnos između kritike i podrške, a kakav između prihvatanja i odbacivanja? Ukoliko kritika i odbacivanje zauzimaju značajan deo kontinuuma i ukoliko je naše ponašanje prema sebi slično ponašanju kome smo bili ili smo još uvek izloženi, možemo da govorimo o naučenom ponašanju.

Prema teoriji Geštalt terapije, polarnosti su suprotni delovi jednog kontinuuma koji se međusobno nadopunjavaju ili objašnjavaju i deo su jedne celine, kao jin i jang. U odnosu prema sebi, ova dva polariteta (kritika/podrška i odbacivanje/prihvatanje) i njihov međusobni odnos igraju značajnu ulogu.

Emocionalno prihvatanje kao osnovna životna tema

Reč „prihvatanje“ najčešće upućuje na direktan fizički kontakt u kome koristimo ruke da bismo nešto „prihvatili“ i bar na tren ga zadržali. U domenu međuljudskih relacija, značenje reči „prihvatanje“ podrazumeva emocionalno prihvatanje. Emocionalno prihvatanje možemo da opišemo kao dozvolu za približavanje i želju za kontaktom, kao odobrenje i saglasnost da neko postane deo našeg života, u jednom ili više segmenata. Karakteriše se otvorenošću, toplinom, pažnjom, dopadanjem i podrškom.

Josip Berger, klinički psiholog i autor modela BOL (bazičnih oslonaca ličnosti), smatra da je prihvatanje osnovna životna tema tokom celog života.

– Prihvatanje od strane drugih ljudi je osnovni uslov preživljavanja na početku našeg života, jer da bismo preživeli, neophodno je da budemo negovani, hranjeni i zaštićeni, a da bismo dalje napredovali, neophodna nam je i emotivna (tj. kompletna) prihvaćenost – navodi Berger.

Emocionalno odbacivanje

Suprotno od emocionalnog prihvatanja je emocionalno odbacivanje – odbijanje kontakta i uskraćivanje pažnje i ljubavi.

Emocionalno odbacivanje je intenzivno, uznemirujuće i bolno iskustvo, pogotovo na početku našeg života. Ljudi koji nas emocionalno odbacuju su emocionalno nedostupni i pored njihovog fizičkog prisustva. Nezavisno od prirode naše relacije i da li sa njima delimo određene sadržaje ili imamo zajedničke aktivnosti, naš dominantni osećaj u odnosu na njih je osećaj nelagode. Nešto ne štima, nešto nedostaje. Konstantno smo na oprezu, nismo opušteni, uglavnom biramo reči, brojimo korake, zadržavamo dah, preslišavamo se, pratimo ih kako reaguju… Pokušavamo da uspostavimo kontakt, da im se približimo, da osetimo bliskost; pokušavamo da pripadamo, ali ne uspevamo. Oni zadržavaju svoju distancu, a mi ostajemo na svojoj početnoj poziciji, jednako udaljeni i pored svih pokušaja.

Kada dolazi od jedne ili više osoba pored kojih odrastamo, emocionalno odbacivanje tokom odrastanja nije izolovana epizoda, već svakodnevica, proces kome smo izloženi u kontinuitetu. I to je ono što ga čini pogubnim – kontinuitet ponavljanja iskustva da smo neprihvaćeni i nevoljeni, kroz različite situacije i epizode čiji se broj uvećava.

Odrastanje i rana iskustva

Prve godine života su period kada stičemo prva životna iskustva, period izuzetne osetljivosti i podložnosti uticajima iz okoline kao i period naše naglašene nemoći i apsolutne zavisnosti od ljudi pored kojih odrastamo. Od njihovog stava i odnosa prema nama, od toga da li nas prihvataju ili odbacuju, zavisi naš stav prema sebi i drugim ljudima – kakvi smo mi, kakvi su drugi ljudi, šta možemo od njih da očekujemo i kakve relacije možemo da gradimo.

Naša rana iskustva tokom odrastanja imaju dugoročan, a često i doživotan uticaj na nas. Pod njihovim uticajem vidimo svet oko sebe, formiramo naša uverenja i stavove, pravimo izbore i oblikujemo naš život.

– Složena rana iskustva deluju i ako ih ne prepoznajemo, u odnosima u kojima ih ne očekujemo, i tako se aktuelna situacija pretvara u dokaz onoga u šta verujemo – smatra Berger.

Učenje po modelu

Prema teoriji socijalnog učenja čiji je tvorac psiholog Albert Bandura, deca uče socijalno ponašanje putem posmatranja odraslih. U studiji („Bobo doll“ eksperiment) koju je Bandura sproveo 1961. godine, eksperimentatori su fizički i verbalno zlostavljali lutku u prisustvu dece predškolskog uzrasta. Rezultati studije su pokazali da su deca kasnije imitirala ponašanje odraslih kojem su prethodno bila izložena postupajući sa lutkom na isti način. Odrasli ljudi čije ponašanje deca imitiraju nazivaju se modelima i zato se ovaj oblik učenja naziva „učenje po modelu“.

Učenje po modelu je jedan od načina na koji učimo odnos prema sebi i drugim ljudima. Posmatramo kako se ljudi ponašaju prema nama i imitiramo ih. Zato nije svejedno da li nas ljudi pored kojih odrastamo prihvataju i podržavaju ili kritikuju i odbacuju, jer upravo od njihovog odnosa prema nama, učimo odnos prema sebi i prema drugim ljudima.

Pripadanje i izolacija

Pripadanje možemo da opišemo kao iskustvo prepoznavanja da smo u okruženju u kome se osećamo dobro i u kome se lako i sa entuzijazmom uklapamo. Pripadamo tamo gde vidimo svoje mesto i ulogu, sa ljudima koje prihvatamo i koji prihvataju nas. Pripadanje je osećaj i doživljaj, izbor koji ne zavisi od formalnih relacija i uloga već od toga kako se osećamo i šta osećamo. Zato i ne možemo „namerno“ da ga izazovemo ni kod sebe ni kod drugih ljudi.

Berger smatra da je pripadanje jedan od bazičnih oslonaca ličnosti i osnovni način na koji se povezujemo sa drugim ljudima, kao i da ima amortizacioni efekat u odnosu na stresne životne događaje. Pripadanje ne znači gubitak sebe i svog identiteta i „stapanje“ u drugu osobu ili grupu ljudi. Pripadanje je susret i kontakt između dvoje ili više ljudi čije se individualnosti međusobno privlače, prožimaju, podstiču i nadopunjuju i tako formiraju novu celinu, novi „geštalt“.

Suprotno od pripadanja je izolacija. Za neke od nas izolacija ima „zaštitnu“ funkciju. Izolaciju biramo kao način da se „zaštitimo“ od odbacivanja i nevoljenosti koje smo prethodno iskusili. Logika izolacije je „Bolje i sami ali čitavi“. Paradoks je u tome što izolacija nije selektivna, već apsolutna. Štiteći se od odbacivanja, štitimo se i od prihvatanja i pripadanja.

Nedostatak ljubavi

Ukoliko odrastamo u atmosferi neprihvatanja i odbacivanja, to je odrastanje sa nedostatkom topline, podrške i kontakta koji je prožet ljubavlju i brigom za našu dobrobit. Nesigurnost, nepoverenje, usamljenost, strah i beskrajno preispitivanje postupaka i relacija su naša svakodnevica. Nedostaje nam ljubav koja nam je neophodna da bi se osećali dobro u vezi sebe i sveta oko sebe i taj nedostatak ljubavi vremenom može da postane pozadina na kojoj se odvija naš život. Pozadina koja boji naša iskustva kroz koja prolazimo, (bili mi toga svesni ili ne) i koja je često razlog za mnoge naše reakcije i izbore tokom života. Kao tištanje koje pojačava intenzitet tuge i umanjuje osećaj sreće. U praksi, to su one situacije kada osetimo tugu tokom radosnih događaja, kada nam se plače onda kada treba da slavimo, a ne znamo zašto. Na toj pozadini naše mane i nesavršenost, naši neuspesi i greške, koji su inače sastavni deo života, postaju dokazi naše apsolutne bezvrednosti i „nevoljivosti“, odgovor i razlog za sva odbijanja koja dobijemo.

Šta možemo da uradimo za sebe?

Svesnost je prvi korak ka promeni. Ako pogledamo oko sebe, sa kakvim smo modelima okruženi? Ako odnos prema sebi učimo po modelu, kako biramo ljude sa kojima se okružujemo? Kako bismo opisali naše relacije – kao tople i podržavajuće ili hladne i odbacujuće? Prednost odraslosti je što možemo da menjamo svoje okruženje i da biramo ljude sa kojima uspostavljamo i održavamo kontakt. Možemo da odlučimo da to budu ljudi sa kojima se osećamo dobro i koji su prema nama topli i podržavajući.

Potencijalan rizik i klizav teren su relacije sa ljudima koji mnogo liče na one od kojih smo iskusili nedostatak ljubavi, neprihvatanje i odbacivanje. Te relacije mogu da nam budu „privlačno poznate“ i da ih doživimo kao šansu da ipak uspemo da dobijemo „onu“ ljubav i prihvatanje koji su nam tokom odrastanja bili toliko potrebni, a koje tada nismo dobili. Zato je svesnost ovde od neprocenjivog značaja i ima zaštitnu funkciju – da budemo svesni da je sličnost na koju reagujemo samo sličnost i ništa više, a da je sve ostalo različito. Jedino „isto“ što možemo da dobijemo od ovakvih pokušaja je da ponovo budemo povređeni.

Zato je važno da vežbamo da prepoznajemo „privlačno poznate“ situacije i da ih izbegavamo u širokom luku. Umesto da spremno skliznemo u „popravljanje prošlosti“, da budemo svesni da nas je praksa svaki put demantovala neuspehom i patnjom. Ako odaberemo da živimo u sadašnosti, dajemo sebi šansu da vidimo ljude u našoj okolini i da krenemo ka onima koji nas prihvataju. Gravitirajući ka ljudima koji nas prihvataju dajemo sebi šansu ne samo da učimo već i da naučimo da volimo sebe.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut

Copyright: www.gestalt.org.rs