Kakve tajne krije Lusin mozak?

Sve ove karakteristike od velikog su značaja za ljudsko mišljenje i društveno ponašanje, ali vreme u kojem su se javile i njihovo evolutivno poreklo ostalo je misterija.

Međutim, studija lobanje australopitekusa, nedavno objavljena u naučnom časopisu Science Advances, delimično rasvetljava ovu fazu ljudske evolucije.

Naime, njeni autori ustanovili su da je mozak ovih drevnih hominina bio organizovan na sličan način kao kod majmuna, ali da se, pak, razvijao poput ljudskog.

„Stvarno je zanimljivo to što je ovaj mozak, iako veoma nalik majmunskom, imao karakteristiku poput ljudskog – da raste tokom dugog vremenskog perioda“, ističe Filip Gunc, naučnik sa Instituta Maks Plank za evolutivnu antropologiju i jedan od glavnih autora studije.

„Što je zaista intrigantno, jer ukazuje da neke jedinstvene moderne karakteristike kao što su dugo učenje tokom detinjstva i plastičnost mozga mogu imati duboke evolutivne korene, već prisutne kod Australopithecus afarensis.“

Zato je ovaj tim naučnika, pomoću dve vrste kompjuterizovane tomografije, skenirao i analizirao lobanje osmoro primeraka australopitekusa (šestoro odraslih i dvoje dece), među kojima se nalazila i čuvena Lusi.

Ostaci njenog skeleta pronađeni su u Etiopiji 1974, a utvrđeno je da je živela pre čak 3,2 miliona godina.

Snimci su otkrili jednu karakteristiku koja je ostala neprimećena prilikom ranijih proučavanja australopitekusovog mozga – polumesečasti sulkus (žljeb).

U pitanju je jedan rascep u moždanim brazdama koji se može naći kod šimpanzi, dok ga gotovo da nema kod ljudi.

Ova karakteristika, kao i ostale brazde, sugerišu da je površina mozga australopitekusa ličila pre na majmunski nego na ljudski mozak.

Istraživači ističu i da nisu pronašli nikakav dokaz da je mozak australopitekusa počeo, na organizacionom planu, da podseća na čovekov, bilo po izgledu bilo po veličini.

Međutim, Guncov naučni tim uspeo je da rekonstruiše i način na koji se odvijao rast i razvoj mozga kod ovo hominina, poredeći snimke lobanja odraslih i dece.

Ispostavilo se da je kod australopitekusa već evoluirala karakteristika dužeg moždanog razvoja i moždane plastičnosti, što znači da su njihovi mladunci duže bili upućeni na roditelje, kao što je slučaj kod čoveka.

Takođe, upoređujući lobanje i karlice ovih fosila, istraživači su došli do zaključka da je australopitekusu bila neophodna pomoć prilikom porođaja, što implicira postojanje društvenog načina života i još jedne čovekolike osobine.

Ali to pruža i jednu sasvim drugačiju sliku ljudske evolucije.

„Mi svi imamo sklonost da evoluciju posmatramo kao kontinuum“, ističe De Silva, antropolog koji je recenzirao pomenutu studiju. Međutim, „ova ideja da sve evoluira sukcesivno, jedno za drugim, ozbiljno je uzdrmana ovakvim radom. On pokazuje da smo, kao i sve drugo kad je o ljudskoj revoluciji reč, evoluirali na jedan mnogo mozaičniji, modularniji način, gde su aspekti naše anatomije evoluirali u različitim etapama“.

Drugim rečima, evolucija od majmuna do čoveka nije se kretala na linearan način.

Naši majmunoliki preci sticali su hiljadama godina izvesne ljudske karakteristike dok su istvoremeno zadržavali one nalik majmunskim – što klišeiziranu sliku o nastanku čoveka čini daleko složenijom i zagonetnijom.

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs