Sa kambodžanskog aerodroma Pnom Pen malim avionom uzlećemo i pun sat letimo iznad beskrajnog zelenila.
Nigde praznog prostora, čistine ni proplanka, kao da su sjedinjene sve krošnje.
Sleteli smo na majušnu pistu gradića koji se zove Sijem Rep. Prolazeći njegovom periferijom posmatram ljupke kuće na drvenim stubovima do kojih vode utabane staze crvenkaste zemlje. Svaka je oivičena cvećem, prepoznajem kanu sa bledo žutim laticama. U vlazi i na suncu sve buja. I pirinčana polja. Ona su najbrojnija.
Ušli smo u gradić sa devedeset hiljada stanovnika koji je do pre nekoliko godina bio selo. Na sreću njegovih žitelja, a zbog blizine hramova sve više dolaze turisti iz sveta. Dočekuju ih negovani parkovi, čiste ulice, lepe stambene kuće i dvadesetak hotela. Smeštamo se u jedan sa prozorom koji gleda u kuću preko puta što se tek gradi.
Naš boravak u ovom gradiću je trajao pet dana i za to vreme je kuća bila gotova. No, nema cigle, ni temelja od kamena; stubovi su od drveta, gore je velika terasa sa zemljanim loncima punim tek presađenog cveća iz zelenog gustiša iza kuće, tu su isprepletani trščani zidovi, brzo i vešto umetnuti u okvire od greda. Krov je špicast, povijenih ivica i prednja strana pri vrhu je ukrašena intenzivno plavom bojom sa zlatnim ornamentima. Uokviruju je visoke i vitke palme savijenih krošnji od nagrozdanih, još nezrelih plodova kokosovih oraha. Pre nego što smo otišli, ostalo je da se uradi kapija. Sudeći po debelim gvozdenim šipkama koje su sa mukom donosili u nekoj vrsti prikolice, verujem da će na njoj raditi mnogo duže nego što im je potrebno da sagrade kuću.
Večeramo kambodžanske specijalitete; hrskavi reš prženi skakavci, sarmice veličine malog prsta sa začinom jakog mirisa, pečena piletina u palminom listu, riba prelivena ljutim saftom, svinjsko meso u gustom sosu, i neizbežni pirinač umesto hleba.
Za dezert se služi voće; pržene banane prelivene šećerom ili svež mango i neobično Zmajevo voće koje sam prvi put ovde videla i probala. Dugačko kao repa, ima plamen crvenu koru. Belo, sočno i kiselkasto ‘meso posuto’ je kao mak sitnim semenom.
Ubrzo je stigao pirinač: rastresiti beli i skašani žuti koji se morao kidati parče po parče. Sve je bilo dobro dok nismo probali ‘čiken’ preliven nečim rumenim – bio je to prepržen šećer u ljutom sosu!
Od Sijem Repa vodi novi asfaltni put prema džungli. Pre toga se zaustavljamo da platimo ulaz u lokalitet. Dobijamo karticu sa slikom hrama, inače se u Kambodži taj detalj može videti na poštanskoj marki, novčanici, zemljanoj posudi, omotnici na kesi…
„Ulazak u hram je dozvoljen tri puta“, piše na ulaznici, a odmah ispod cene od ‘samo’ 40 dolara.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.