Kanada: Zašećereni april u Kvebeku

Prošla je nečujno ove godine, bez porodičnog druženja, bez pesme, ni dečijeg smeha koji normalno odzvanja u šumi u ovo doba, bez slatkih linija, lizalica napravljenih od vrelog gustog sirupa prosutog po snegu i skupljenog na malom štapu, bez čvaraka, tradicionalno prženih u javorovom soku, kako ih u narodu zovu, „Hristove uši“, bez šećernog kolača i palačinki, sve to preliveno opijenošću i blagošću tih ranih aprilskih dana.

To je period u godini koji traje od dve do četiri nedelje, kada su noći smrzavanja praćene danima odmrzavanja, što stvara idealne uslove za dobijanje i proizvodnju slatkog javorovog sirupa. Sredinom marta, posle surove i duge zime, sneg se polako topi, led puca, uz prasak se lomi i odvaja od obala reka koje će uskoro preplaviti obližnje njive.

U isto vreme, hiljade jata belih i crnih divljih gusaka, koje stižu sa dalekog juga, osvajaju nebo i graktanjem se najavljuju.

Oblaci se razilaze, prozori se otvaraju, srca se raduju novoj svetlosti ravnodnevice, čula se rasanjuju i, bar na kratko, hedonizam postaje najrasprostranjeniji koncept života. Vreme je da se udje u šumu, da se prokrče staze kroz nagomilan sneg, da se otvore „šećerne“ kolibe, da se zapali vatra u furunama i da se uz čašicu džina ili dve, tri flaše piva, otpočne sa budjenjem iz zimske anestezije.

U rodu drveća, javori su sočni ranoranioci. Samo nekoliko nedelja pre nego što prvi listovi počnu da pupe, ceo životni sistem jednog javora se uzburka i, da bi nahranio buduće plodove i obezbedio rast, proizvodi slatku, šećernu tečnost, koju su još autohtona plemena, mnogo pre dolaska prvih kolonizatora na severnoamerički kontinent, sasvim slučajno otkrila.

Jedna slomljena grana, lepljive kapi na prstima, na usnama, na jeziku, i čudo se desilo. Čitave zajednice su se organizovale u skupljanju te slatke tečnosti.

Muškarci su išli od drveta do drveta i oštrim predmetima zarezivali koru javora, a žene su ih pratile i kačile na svako drvo posude za skupljanje te tečnosti. Vrlo brzo su shvatili da se višečasovnim kuvanjem iste, dobija gusti, svetlo braon sirup, sladak kao šećer.

Čak i danas, praksa je ista, jedva malo modernizovana.

Drveća su povezana šupljim kablovima kroz koje teče šećerna voda sve do ogromnog rezervoara i kazana za kuvanje. Potrebno je oko 40 litara javorovog soka da bi se kuvanjem i isparavanjem dobio jedan litar kvalitetnog sirupa.

Tokom tih nekoliko nedelja, tradicionalna slatko-slana jela se služe u kućama: svinjska šunka ili rebra premazani sirupom pre pečenja, kao i pasulj kuvan dugo na svinjskoj masti i, pred služenje, preliven sirupom.

Kada prvi pupoljci listova probiju koru javorovog drveta, njihov sok menja ukus i boju.

Kablovi se skidaju, javorovima se vraća sloboda, ognjišta se gase. Krajem aprila, vetrovi se smiruju, sunce isušuje oblake, odžaci iskašljavaju poslednje kolutove dima a stidljivi šafrani izviruju svoje ljubičaste glavice iz snežnog pokrivača. Sezoni „šećerenja“ je došao kraj.