Kenija: Susret civilizacija u Mombasi

Ima još mesta za fotografisanje, ali su kontrasti toliko izraženi da ni jedno ne može dočarati u potpunosti karakter ovog grada. Stoga je on prepoznatljiv po simbolu, podignutom pedesetih godina, kao slavoluk povodom engleske kraljevske posete.

„Kljove“, kako ih prosto označavaju mape, nalaze se u centru ostrva na kome leži Mombasa. Da biste do njih došli, potrebno je savladati široka predgrađa u kojima se odvija svakodnevni sirotinjski život, na prašnjavim trotoarima, skromnim staništima sklepanim od drveta ili nepečene cigle koje su i prodavnice, radionice i kafići, pod nastrešnicama od najlona podignutim na  tankim motkama. Između njih smeštene su skromne džamije ili hindu hramovi.

Od pomenutog mesta do obale Indijskog okeana, na kojoj se nalazi tvrđava Fort Džizus („Isusova tvrđava“), Mombasa je urbanizovana, sa mešavinom starih građevina izbrazdanih vremenom i modernih oblakodera državnih preduzeća i banaka.

Na tom kratkom putu, smeštene su i dve velike hrišćanske crkve: katolička crkva Svtog duha sa masivnim tornjevima i anglikanska Jubilarna katedrala, nalik na džamiju.

Neposredno pred samom tvrđavom nalaze se i drugi ostaci kolonijalne prošlosti, zgrade državne administracije, koje imitiraju lokalnu svahili arhitekturu. U zapuštenom su stanju, okružene zelenilom.

Iza njih je, mada nedostupna kameri posetilaca, najlepša zgrada u Momabasi, državna palata, koji je projektovao čuveni engleski kolonijalni aritehta Herbert Bejker.

Mombasa je već bila luka sa razgranatim trgovačkim vezama, koje su se protezale do Arabijskog poluostrva, Persije i Indije, kada je do obala istočne Afrike doplovio Vasko de Gama, na putu do Indije.

Uspostavio je kolonijalni punkt nedaleko, u Malindiju, i odatle su Portugalci posle sto godina uspeli da osvoje Mombasu.

Sagradili su tvrđavu koja je, promišljeno ili slučajno, imala osnovu čoveka koji leži, sa glavnim bastionom okrenutim moru.

Bila je neosvojiva s mora, ali su je omanski Arapi osvojili sa ostrvskog kopna i držali sve do dolaska Engleza, koji su iz Mombase vladali Kenijom pre nego što su prestonicu preselili u Najrobi.

Od tvrđave su ostali vetrom nagriženi osamnaest metara visoki zidovi, koje „čuva“ nekoliko desetina topova starih stotinama godina i dve moderne haubice ispred, zaplenjene od Nemaca u Prvom svetskom ratu.

Od tvrđave se može napraviti nekoliko koraka u  stari deo grada, da bi se videla džamija Mandi, starija od tvrđave,  mala koralna građevina sa nevisokim minaretom u obliku tradicionalne košnice.

Okolne zgrade, uključujući i najstariji hotel u gradu, sa početka dvadesetog veka, čuvaju oronulu lepotu prošlosti. Stari grad je sačuvao mešavinu civilizacija: svahili, arapsku, indijsku i evropsku, različite religije i jezike, koje nije ugrozio  razvoj lučkog grada.

Gosti su se ovde zadržavali dan ili dva, još od Ibn Batuta, u četrnaestom veku. U moderna vremena, nastavljali bi na safari  „mesečarskom prugom“ od Mombase do Ugande – Čerčil, Teodor Ruzvelt, Hemingvej, ili – kao ovaj autor, sa safarija na lepe peščane  plaže  u okolini.